Наша књижевност

208 1

туру је упропастио шаблонизам, административни однос према писцима и административно-бирократска схватања која се примењују на читавом идеолошком фронту. Из тога "се породило идиличарство, једнострано сужавање тема, фалсификовање живота, лаж; услед тога су избили у први план не писци тражиоци и откривачи истине, него евнуси у служби једне огољене пропаганде која носи само етикету уметности и литературе. Бојати се да и код нас некритичко усвајање тековина модернизма не одведе у другу крајност, што значи опет у фалсификовање живота и лаж.

Велибор Глигорић је у једном чланку у „Књижевним новинама“ по-

ставио недавно захтев да се критички.

проучи цео период у нашој литератури између два рата, имајући, вероватно, у виду баш ове и овакве појаве некритичког усвајања свега што нам је модернизам донео. Нажалост, од тог захтева ни он сам а ни други критичари нису ни за корак даље · отишли. Млади писац је и данас у недоумици шта може да прими и шта да научи из предратне. поезије: шта су сви ти „изми“, поред разних негативности, и позитивног донели; шта од свега тога улази у културно наслеђе и културну теко. вину. Да није ништа више донео него само ослобођење у погледу форме, модернизам би и тада, по многим својим добрим својствима и талентованим претставницима, чио један важан период у нашој књижевности који се не може ни у ком случају онако ан блок и фронтално негирати. Међутим, није толико ствар у томе да ли ћемо понешто од модернизма преузети или угледати се на њега, колико у томе да ли ћемо, користећи његове добре стране и тековине, у свом властитом развитку отићи даље; да ли ћемо остати, у најбољем случају, на његовом нивоу, или, што је најцрње, чак и испод тог нивоа, као што је то случај са већином савремених имитатора модернизма. Јер, у међувремену, од појаве модернизма и осталих „изама“ па до данас, лежи и период такозване социјалне литературе, и читав један рат, и чи-

зна- |

Књижевност

тава једна — револуција! А да и не говоримо о изградњи социјализма. И сад, како да савремени песник опева савремене садржаје у старој форми и по етаром маниру, а дан даље остане на позицијама познатог марксистичког принципа о јединству садржаја и форме! Заиста, неспојиво! |

Ове мисли неодољиво су ми се наметале док сам читао књиге младих песника. Е

Преда мном су збирке двојице, који несумњиво спадају међу најдаровитије, па ипак све оно што је горе констатовано, скоро у целини, важи и за њих. Реч је о Слободану Марковићу и Мирославу Антићу који су се недавно појавили са збиркама стихова, први са збирком „Град на рукама, а други са збирком

· „Испричано за пролећа“.

Слободан Марковић није непознато име нашој читалачкој публици. Он је у редовима младих међу првима стекао репутацију талентованог песника који даје наде да ће се, уколико буде правилно усмерио своје способности, развити у озбиљног писца. Његове песме можемо срести у свим часописима српскохрватског језичког подручја. А у току последњих годину и по дана он је издао три збирке "песама („После снегова“, „Орао над жицом“ и „Град на рукама“). Оволику плодност није до сада показао ниједан песник његове генерације, за коју се, што се тиче квантитета, не би могло рећи да мало пише ни прозу акамоли стихове.

Активност Марковићева, која често личи на праву стиховану поплаву, несумњив је знак да он има шта да каже и да му потенцијал није мали. Друго је то, како он оно што носи у себи казује и са колико успеха. Ако пажљиво погледамо све три његове књиге једну за другом, добићемо интересантне податке о развоју песника. И морамо одмах рећи да у погледу поетског израза, свежине, па и версификације, прва збирка „После снегова“ стоји и изнад друге и изнад треће. Ма дасену њој јасно осећају туђи утицаји, нарочито Јесењина, па и наших романтичара, онде где је срце песниково