Наша књижевност

Белешке“

реализма, дао их је живо — можда

још живље тамо гдје је потрошио.

мање ријечи и труда: споредне личности дате су с неколико потеза веома успјело (у „запису о младом човеку, на примјер, секретар Коста, или онај Секуловић што никако не може да ухвати корак с осталима, или комични Божо). Али, понекад, У - сликању њиховом Кош још није довољно економичан и прегнантан, оптерећава претјераним детаљисањима, хтио би да ухвати сваку па и најтананију нијансу у одређеном лику, да ништа не пропусти, како би лик испао што комплетнији и пластичнији. Међутим, то замара и постиже супротни ефекат“ лик се понекад замућуј је непотребним споредним „цртаћ ма“, човјек се не може снаћи У преобиљу података и „личних описа“: јасне фи· зиономије, ипак, нема! Утисак је да су то скице, прецизирања за дјело које се тек има радити, кад ће се из хрпе тих запажања и карактеристика извући само оно главно, оно најбитније, што баца свјетлост на све компоненте једног одређеног лика.

„Запис о младом човеку“ први је од пет записа у овој књизи. Нешто развучен и с депласираним уводом, у првој половини слабији него у друтој, запис је уствари репортажа с јако наглашеним приповједачким елементима и дахом, снажан, упечатљив. „Она мала Јоша Маркова“ враћа нас поново у атмосферу устаничких дана у Шрној Гори; са пуно свјежине и убједљивости, на висини је бољих

Сошових прича из прве његове збирке. Тематика пруге захваћена је записом „На прузи“. Мако незаокругљен и од свих најрепортажнији, „он се знатно одваја од свега оног што се досад код нас писало о омладинским пругама. Пруга овдје није схваћена декоративно, егзалтирано, једнострано — то је трезвено реали-

стичко гледање, ослобођено сваке и-.

дилизације, лажних романтичарских закасњелих атрибута и поимања која су неко вријеме била узела маха скоро у свему ономе што се писало на ту тему. Овдје чак Кош можда потенцира наличје ствари да би избје· гао површно сликање, али величина радног подвига омладине није умањена, подвиг је, саопштен макар и ре-

1:

1

·„портерским средствима, остао књи-

жевно убједљив и са правим својим нервом. „Мишо Милутиновић најдубљи је захват у „Записима“. Приказујући инвалида у првим посљератним годинама Кош је изнио на тапет проблем који је интересантан: борац Револуције који је преживео све страхоте рата, борац који је жртвовао себе за идеале које остварује Револуција, по ослобођењу остаје пострани, искључује себе из темпа социјалистичког живота — гоњен унутарњим противурјечностима и скепсама, безвољан, без икаквих жеља и здравих амбиција, инертан. Тек на крају налази себе, враћа се себи, потстакнут и загријан стварадачким радом у хемиској- лабораторији — топећи се у том раду. Ерих Кош је, мислим, нашао праву мјеру, не падајући у шаблоне прно-бијелог, засијецајући збиља дубоко у материју. „Запис о ЈБубоми-

гру ствар је блеђа и заостаје иза

претходних записа, ма да је композиционо нешто чвршћи. Писац „Записа о младим људима“

„—= треба истаћи — веома је сигуран

и вјешт у давању атмосфере. Она је аутентична, избија и тамо гдје писац није инсистирао; у ткиву приче и над њим као да.је полегла блага бокешка бонаца, мирис пучине и орјенског пелина, штимунг љетовалишта; осјећа се тако интензивно зажарена тишина црногорског крша, и глувоћа“ заборављених и давно напуштених путева који кроз забити воде у срце суморног стијења. Слегле су се и тешкоће — и оне су саставни дио атмосфере која се даје — тешкоће кроз које се пробија наш данашњи млади човјек, тешкоће рађања и раста социјализма, дакле живота који се преображава и који преображава. Али и ведрине и узмаси који дају боју и мирис нашем времену, који не затварају видике. Кош се понио с компликованом материјом, тврдокорном материјом. Не кажем да-је сасвим успио, али „Записи“ су — гледано У цјелини — добра књига, симпатична књига.

То је трећа Кошова књига и значи даља тражења пишчевог прозног израза. Док је у првој његовој књизи („У ватри) главни израз била кратка, сажета али углавном још не развијена приповијетка у другој

%