Наша књижевност

214

књизи („Три хронике“) Кош је по-

тражио себе у широко постављеној хроници, с тежњом да на темељу прикупљеног материјала уобличи туђа "искуства и-туђе животне токове —

али без оне устрепталости, непосред-. ности и свјежине која се осјећала у.

првој књизи, плутајући по материјалу који је, истина, сам по себи значајан али недовољно књижевно савладан. У овој трећој, у „Записима“, Кош је употријебио оба поступка, застајући, тако, на пола пута: „Записи“ нијесу ни приновијетке ни хронике у правом смислу ријечи, они су и с једним и с другим елементом, још боље — “то су недорађене приповијетке којима не недостаје много, које би очишћене од извјештајног биле далеко квалитетније, А Кош је имао

Књижевност

и снаге и знања да. то уради. Меа - :

ђутим, утисак је да је он тражио баш овакав израз и оваква рјешења.

" Кошз, овдје, не гради своју прозу на традицијама нашег реализма као што је“"био почео. Стендаловим поступком, али свакако без његове снаге и замаха, његове прегнантне и згуснуте реченице, без његовог моћ-

_„ног захвата и дубине, Кош је загри-

зао у ткиво наше стварности смјело -_ тражећи за нове односе и ситуације нов књижевни израз. Тај израз нипошто није за потцјењивање али "му се могу ставити примједбе. Он није од оних који човјека снажно понесу — као у Михаила "Лалића. |

Душан КОСТИЋ

= ТОДОР ТОШИЋ: „ТАМНИЦА И ПРОЛЕЋЕ“

(Овом својом збирком, (издање „Новог поколења“, Београд), Тодор Тошић не само што наговештава себе као песника него се извесним постигнућима као такав и потврђује. Очи“ гледни су код њега и полет и напор

ослобођавања израза. Ова особина.

његовог песништва показује да писац често савлађује сам материјал, тежина оног што хоће да се каже. У таквим тренуцима он прибегава и напрегнутом причању, и апстрактним описима, и декларативним иступањима. Неки стихови немају непосредног- дејства, чак ни до свести не долазе без анализе: .

Кроз ноћ, на таласима звоњења сата пливају даси људи и бол се котура велики као брег.

У ноћи човек плива на таласима срца и као гејзир пљусну осећања топла | и сунчана

чувана брткно у зеленој униформи ди преко дана. Ефекат се не постиже необичним фигурама ако су ове састављене од разнородних елемената, ако их треба разглабати, ако' од њих добијамо само појам. Не значе у поезији ништа стихови као што су, на пример, ови: „срца су војници велике војне“, „ру-

мени облаци су насмејани војници“, „ципеле дрвене се вуку тежином пат"њи дана“, „речи су наше братска рука“, „душа му постаје моћна као планина“, „срце крвари“ и тако даље. Компарација „као у скоку срна твоје су груди“ не изазива жељену претставу, остаје празна апстракција, из које тек треба направити смисао. (Овакве стихове откупљују они, потпуно супротни њима и по тачности израза и по логичности садржаја: „Воз је челична олуја“ — тај стих има прецизност муње. Или, на пример, ова језива синтеза у „Летопису: ... у нашем су граду уместо сијалица - о висили обешени — и пут наш био је осветљен...

Апи има у овој збирци читавих песама које се гуше од посредних слика („Заробљенички број“, „Др вене ципеле“, „Сан“, „Века и др.), чијој је идејној конструкцији дата само форма стиха, са поступком индиректног саопштавања.

Писац није увек строг у обликовању целине, у прављењу компози-

· дије. Поема о црвеним заставама, по

својој садржајности, по замисли, по идејности и по свом тематском зна-