Наша књижевност

Белешке

Фро познати нашој читалачкој публипи. У популарисању његових дела · тридесетих година нарочито се ангажовало издавачко предузеће „Е10лит“. На српскохрватском језику објављени су: Мис Клер путује, Ени Викерс, Додсворт, Човек који је познавао Кулипа: Бебит, Главна улица,

Ароусмити Краљевска крв..

Од његових главних дела остало нам је непознато само Елмер Џентри, изванредан реалистички роман о људима који експлоатишу религију.

Ф. В.

К. ГОЛДОНИ: „МИРАНДОЛИНА“

У дугом низу од неких преко две стотине педесет позоришних дела, колико се рачуна да их је Карло Голдони написао, „Мирандолина“ („Гостионичарка“) по својим сценским опликама заузима једно од првих места.

__Италијански Молијер“, како радо називају славног реформатора класичне соттефа деагје дао је у овом делу више разноврсних типова, од којих неки оличавају људске пороке и мане, које он извргава руглу и, на махове, немилосрдно шиба. Ово је већ права соттефа а! сагашеге, како је сам писац назвао своје стварање. Као и друге најбоље Голдонијеве коме, дије, као што су на пр. „Радознале жене“, „Женске брбљарије“ ; „Грубијани“, „Рибарске свађе, Лажов“,

„Препредена удовица“, „Доброћудни пангризало“ = и г „Мирандолина“, по једнодушном мишљењу позоришних критичара и књижевних историчара претставља изванредан образац ве-

ште конструкције, духовитог и при-

родног дијалога, живости датих типова, веродостојности и занимљивости епизода итд. и свакако да овим одликама треба захвалити за велики успех с којим се ово дело даје већ пуна два столећа на свим светским позорницама.

„Можда су ми ласкали у Италији“, пише у својим „Успоменама“ Голдони, већ оронули старац у Паризу,

217

„али су ме уверили да никад нисам написао. дело тако природно и тако добро вођено до краја“.

То. се Голдонију незаборавно урезао у памети онај огроман успех што га је пожњео овим комадом приликом Карневала у Венецији 1758 г кад се изводио први пут и кад је гостионичарку играла Мадалена Рафи, која се већ била истакла у главној улози једне раније Голдонијеве комедије и за коју је „Мирандолина“ и написана. За ова два столећа колико је прошло од оног првог приказивања до данас, улогу гостионичарке носиле су и многе велике уметнице у Италији на пр. Елеонора Дузе..

За нас је занимљиво да је „Мирандолину“ превео Богобој Руцовић, један од највећих српских глумаца своје генерације, и да је овај превод објављен тек сада близу четрдесет година после преводиочеве смрти.

Данас, кад у Србији неколико издавачких предузећа и организација (Просвета, Ново поколење, Рад, Савез културно-просветних друштава) редовно објављују позоришна дела, домаћа и страна, у посебним сери-

лама, ова ће чињеница изгледати вр-

ло чудно млађем читаоцу који није довољно упознат с предратним приликама на овом културном подручју.

Случај с „Мирандолином“ није изузетан, јер су и у време кад је она преведена, а и све доскора, позоришна дела превођена готово искључиво за потребе разних позоришта, док су само по изузетку неки од тих превода доживели и објављивање У засебној књизи. И зато није нимало чудно што ни Руцовићев превод није

"имад срећу да буде објављен раније

и поред тога што је, као рад искусног преводиоца баш позоришних текстова, добар, и што сама комедија спада у најбоља дела једног од највећих светских комедиографа.

„Мирандолина“ је изишла као 30. свеска „Позоришне библиотеке“ издавачког предузећа „Просвета“.

Ио