Наша књижевност

216.

лим данима, још као-ђак-си студент, путовао је неколико пута у Европу. Једно време, загрејан прогресивним идејама, боравио је у „социјалистичкој колонији“ Ептна Синклера. Свој самостални пут у живот покушао је, с великим напорима али без великих резултата, у Њујорку, Панами и Ватерлоу, као новинар и публицист. Дуже времена живео је и као секретар појединих великих писаца, међу њима и Џека Лондона, од кога се научио на професионалну дисциплину У раду. Два пута се женио (с књижевницама), и оба пута се раставио. Њетов син,-=Велс Јуис, који је погинуо за време Првог светског рата, и сам, је био књижевник.

Синклер Луис заузима особено место у развитку америчког романа. Године његовог најплоднијег и најуспешнијег рала падају у период између два светска рата, или, још тачније, између 1920 и 1930 године. За америчког малог човека, јунака Луисових романа, било је то доба ружичастих изгледа на успех. Чаробна светлост просперитета обасјавала је снове и хтења предузимљивих људи. Писац Главне улице и Беби-

та и сам је био прожет ведрином и.

оптимизмом, као психолошким изразом релативне друштвене равнотеже. Док је генерација писаца реалиста и натуралиста с почетка века била генерација побуњеника, која је решавала озбиљне психолошке и социјалне проблеме, критикујући друштвени поредак, дотле је Синклер Луис, мирећи се с друштвеним редом ствари. око себе, настојао да у својим делима буде само веран сликар друштвених ликова и нарави и приказивач

свакодневних прилика егзистенције. | Синклер Луис је изванредно осећао

америчког човека, добро познавао све услове његовог опстанка. Он га је приказао тако истинито и тако реалистички подробно, до најситнијих чињеница и најфинијих психолошких прелива, да су његови стандардни ликови, на челу са Бебитом, одавно већ постали симболи одређених друштве-

“них типова америчког живота. Проанализа Луисовог дела.

дубљенија показала би чак, с гледишта идејног и психолошког, да се менталитет творца у приличној мери подудара са менталитетом његових ликова. И та-

Књижевност

мо где Луис исмева своје јунаке, где

чак тежи да их посматра са сатиричном жаоком критике, они су му толико драги по својим људским особинама, да се критичка мисао сведи или на благородни осмех, или се окреће од људи ка нечем невидљивом, што ни сам Луис не зна шта је. Баш та скоро потпуна идентификација писца са његовим ликовима. дала је Синклеру Луису изванредну реалистичку снагу у приказивању америчке малограђанске средине и њених ликова из привредног и интелектуалног сталежа.

Оно што је било основа Луисове реалистичке снаге, у једном периоду, постало је, у измењеним социјалним условима, извор слабости и недостатака. Један критичар то приказује овако: „Америком је одједном заструјао дах панике. Велика депресија уродила је несигурношћу на индивилуалном и националном плану... Царство Бебита и лакоће претворило се у више горку него златну успомену, успомену на утопије и заблуде. Јунаци америчке комедије Синклера Луиса схватили су опасност, а отпадник који их је карикирао осетио је, јасније но раније, своју припадност једном свету који је и даље остајао његов. Он се, без сумње, трудио да промени свој поступак: да се врати великим пространствима континента, као ште је чинио на почетку своје каријере...; да опроба свој таленат у борби против установа...: да се одушеви за праведне ствари (сетите се у Краљевској крви пледоајеа за друштвену једнакост). Али, упркос труду који је писац уложио да се преобрази, његовим романима који су настали после кризе недостаје један би- · тан елеменат: пламен. Синклер Луис више није могао да поново нађе своју климу. Он више није био способан да се смеје слабостима својих лица, јер је. заједно с њима патио од развитка ствари. Није више успео да се саобрази приликама, и посвуда, у његовим последњим књигама, пробија сентиментално жаљење за једном протеклом епохом, жаљење. које је, нужно, појачало разлаз између писца и његових чаталаца.

Синклер Луис спада у оне америчке писце који су релативно до-