Наша књижевност

120 СЕ - - Књижевност |

шој загушљивој атмовфери ветар слободне мисли и критике, свеже

струје политичке демократије и сопијалнога преображаја, Нас гуши

"овај пасивни, запарложени, грабљиви ориенталски дух, и за Нас има самб један лек: отворити широм врата Западу и његовим идејама,

Западу који мисли, који дела, који ствара, који живи пуним и интензивним животом, једино досто јним да се назове људским животом“.

У прогласу „Српског књижевног гласника“ на св. Саву 1901, који су потписали његови оснивачи Богдан Поповић. др Војислав Вељковић, Јаков Продановић, ЈЉубомир Ј овановић, Љубомир Стојановић, Светислав Симић, Слободан Јовановић, истиче се брига за књижевни квалитет: ,. Из туђе белетристике пресађиваће се само радсви несумњиве књижевне вредности, понајпре онакви какви би онаквој младо ] књижевности као што је наша могли послужити обрасцем ... Једном речју, „Српски књижевни гласник“ тежиће ла "се приближи европским листовима, којима поље преста је тек онде где настаје најстрожа научна стручност...“

Управа Бранислава Нушића није била дугог века. Промена владе изазвала је и њену промену. Позориште је предато чиновнич-

кој, професорској управи у којој је вршио дужност драматурга Ристо Одавић, уредник „Нове Искре“, ко ји је имао пријатељске везе и сл једном и'са другом сукобљеном групом позоришних радника. Но и ова управа је убрзо промењена. Руководство Народног позоришта дефинитивно прелази у руке интелигенције окупљене око „Српског књижевног гласника“, још пре догађаја од 29 маја 1903 (Управу пре-

_ узима Драгомир Јанковић). Период између 1908 и 1914 живота На. родног позоришта испуњен ја радом те групе на јобразованијих интолектуалаца и писаца српске буржсазије, групе која је постепено оагосподарила свима културним позицијама Србија. Ова група ступила је у културни живот Србије с мисијом да га пргобрази по узору Хултурног живота буржоази је Западне Европе. Васпитаник ове групе Светислав Петровић записао. је 1924 поводом одласка Милана Предића из позоришта ово: „Одласком г. Предића завршава се читав један период у историји Народног позоришта, започет још пре дваДесет пет година; под управом г. Драгомира Јанковића, уз савете г. Богдана Поповића и г Павла Поповића. прожет. углавном, једним духом, а који се може окарактерисати сталним подизањем уметничких мерила и општим „европеизирањем“.“

Формула о позоришту коју је дао Драгомир Јанковић у виду жеље да „позориште може да буде у нас база, на којој би се са задоВОољством одмарале очи свакоме, кад их окрене са овог нашег метежа, нашла ог у темељу изграђивања Народног позортшшта у периоду између 1903 и: 1914. Његов. пут је био усмерен литерарној изолацији од политичких метежа. У том смеру јачала је тенденција за пзвесном позоришном аутономијом ко ја би позориште ставила л изнад оштрих антагонизама развијених у самој буржоаској класи Србије. (Тражење позоришне аутономије имало је упоришта у чл. !