Наша књижевност

Позоришта у Србији 8 ' 5 - 121

осничаког закона о Народном позоришту. Тај члан је гласио: „Народно позориште у Београду установа је и имовина народа. Оно стоји под врховним надзором Министра просвете и црквених дела“.) Тенденција уметничког и литерарног руководства ове групе била је да изгради позориште по узору Француске комедије.

Српски писци су врло активно заинтересовани за живот Народног позоришта од самог његовог оснивања. (Бојкотовали су про"славу од 1894 због тога што је српска драмска литература на њој слабо заступљена.) Непосредно руководе позоришним пословима Јован Јовановић Змај, Милован Глишић, Милорад Шапчанин, Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић који врши дужност драматурга у Нушићевоћ управи. У књижевно-уметничком одберу делују на послове позоришта од познатијих писаца и критичара Светислав Ву_ ловић, Лаза К. Лазаревић, Љубомир: Недић, Богдан Поповић и Стеван Сремац. . –

Усествујући у позоришним пословима тежили су да дају свој прилог и стварању драмске литературе. -Змај је написао шалу „Шеран“, Милован Глишић комедију „Подвала и позоришну хумореску „Два цванцика“, Милорад Шапчанин неколико драмских дела, Јанко Веселиновић са Брзаком комад с певањем „Љидо“, Стеван Сремац се латио да драматизује своју „Ивкову славу , а примио се да драматуршки обради Игњатовићеву комедију „Адам берберин . У другарској, интимној заједници која је постојала међу писцима и глумцима рађала се „Коштана“ Боре Станковића. Може се утврдити да је при крају деветнагстог века постојала веома жива стваралачка веза између писаца и позоришта, да је глума у реализацији ликова из националне драме и комедије била надахнута овом везом, да су писци у стварању драмских дела били увелико инспирисани и глумачким хреацијама које су прпле снагу у веома снажним осећањима средине и људи у њој. Када би се анализирали мотиви који су покревули Бору Станковића да напише „Коштану“ (1899) нашли би се вероватно у великој популарности комада с певањем у то време, а исто тако у локалној живописности и верности глумачких креација у националним комадима који су претходили „Коштани“ (драматизаци ја „Ивкове славе“ на пример, 1898). Морало је позориште дубоко продрети у стваралачки интерес писаца да се Бора Станковић, невичан сценској техници, покрене да напише драму. Симо Матавуљ, који је превеб с француског „Брачну срећу“, комедију Албена Валабрега 1891, „Диран и Диран“, комедију Албена Валабргга и Огдона 189], „Мизантропа“ Молијера 1892 и с талијанског „Месалину“, комедију од Пијетра Коса 1891, огледао се и сам у драми. Написао је 1896 драму „Завјет“, у којој је градио сукоб и на политичкој борби, заступајући интересе Срба католика у Дубровнику. Колико је позориште имало атрактивне снаге за писце, сведоче и подаци о томе да