Наша књижевност

Музички преглед 195

говим речима, мало познате ширем слушалачком кругу, због чега је он неколико од њих обрадио за клавир. Следовали су му у томе други; међу осталима и Феручо Бузони, међу чијим ће клавирским прерадама Бахових оргуљских предигри за корале вероватно и наша музикална омладина наћи две од трију Кастрових оркестрација. Ма шта рекли неки пуританци неповредивости оригинала, пракса прерађивања Бахових дела узела је маха и њу, при «фактичном стању тешке приступачности оргуљама у многим некатоличким градовима · Европе, оправдава потреба за Баховим делима и право ширег круга да их упозна. Но има и једна принципијелна аргументација у корист ове праксе. Оргуље Баховог доба нису биле тако савршене као што су модерне, са електричним уређајима. Ако је фантазија великог барокног мајстора дочаравала инструменталну пуноћу звука коју његово ухо за живота није могло чути, онда је добра оркестрација нашег доба само виши ступањ реализације о којој је Бах могао само сневати. Осим тога, временска удаљеност од Бахова доба учинила је да смо извесне степене звучног интензитета и далеко богатију скалу инструменталних боја ми људи од романтике наовамо прихватили као неизоставну претпоставку музике која својим карактером — монументалношћу, свечаним интонацијама, мноштвом линеарних токова гласова и др. — тежи таквој опреми. Ако је ово последње тачно, онда имамо парадоксалну историску последицу да правом духу Бахове музике ми данашњи људи лакше и успешније можемо приступити ако је чујемо у опреми која је развојем музичког језика постала органска. компонента нашег перципирања тона. Доследно овом схватању, не могу се сложити са мишљењем неких наших критичара који су за мерило вредности Кастровог посла узели степен до којег је овај погодио У подражавању оргуља. Специфично оргуљски спојеви разноврсно тембрираних гласова остварљиви су у знатној мери и у оркестру (што смо баш у Кастровим обрадама чули) а Бах је несумњиво тежио и за оном звучном пуноћом коју његове оргуље нису имале а наш савремени оркестар има. Ако кантус фирмус у трећем Бах-Кастровом коралу диже гордо појање позауна у сферу узвишених осећања, и ако је путем друштвено-историског формирања музичког. језика после Листа, Вагнера и Штрауса таква функционална зависност субјективног пријема од објективног извора постала културно-историска конвенција (као што је и говорни језик једна таква конвенција, подложна историској еволуцији), онда су Кастрове оркестрације успеле и тамо где не подражавају звуке оргуља а реализују, данас, људско дејство које су некад могле имати оргуље.

ДВА КАМЕРНА КОНЦЕРТА –

Лондонски квартет Роберт Мастерс одржао је у дворани Коларчевог народног универзитета два концерта, 19 и 21 јануара. Укупни програм овог гостовања лондонског камерног ансамбла у Београду обухватио је четири кла~вирска квартета (Моцарт, Бетовен, Брамс и Форе) и два триа, један клавирски и други гудачки, дела савремених енглеских композитора Уилиам Вордсворта д Бенџамин Френкла. 24