Наша књижевност

196 о · Књижевност

У том програму, који се никако не сме сматрати недовољно обимним, већ зато што је постојећа музичка литература за овакав ансамбл (виолина, виола,

виолончело и клавир) релативно сиромашна, чланови Мастерс-квартета (Роберт

Мастерс - виолина, Нени Џемисон - виола, Мјуриел Тејлор - виолончело и Кинлок Андерсон - клавир) показали су у високом степену све оне опште инструменталистичке квалитете без којих се никоја добра инструментална музика не може. ни замислити али у још јачој мери баш она специфична својства камерног музицирања због чијег изостајања врло често и камерни ансамбли настали из повремених или оказионелних удруживања чак и сасвим добрих инструменталиста не успевају да привуку већу пажњу слушалаца, или ако су за кратко време и успели да је-привуку, не успевају да је трајно на својој делатности задрже.

у, вези са оваквим стањем ствави у области камерног музицирања, гостовање једног камерног ансамбла квалитативног ранга Мастерс - квартета од особитог је значаја за даљи развитак музичке културе у нашој средини из простог

· разлога што пада у прави час, тојест што је до тог гостовања дошло у тренутку када се формирањем Државног оркестра у Београду -врши крупна реорганизација кадрова инструменталиста, међу којима су и она неколицина свирача који су досада сачињавали једине наше ансамбле ове врсте и који у догледној будућности могу једино долазити у обзир за такве формације.

Камерна музика се не може неговати ни одомаћити делатношћу људи чија је основна инструменталистичка функција у оркестрима — то је једно и прво. А затим: камерно музицирање не може ухватити корена све док се слушалате не ослободи навике да захтева и очекује виртуозност и бравуру какву му "пружа концертни солист. Не стоје та два услова у противречности, као што се може учинити ономе ко замисли да ослобађање од оркестарске делатности мора да значи дужност и право изузетно високог. личног техничког усаврша-

вања а да, с друге стране, измирење са небравурозним свирањем сме да значи

право свирача на осредње отаљавање посла. Напротив. Камерни свирач мора сав свирати, а оркестарски свирач, ма био и одличан, већ по. законитости професионалне деформације навикао је да свира „са пола снаге“, да се ослања на сарадњу других свирача из његове инструменталне групе, да се одмењује са. њима у улагању напора. С. друге стране, члан камерног ансамбла не сме се истицати, не сме квалитетом отскакати (на то му не даје права ни партитура камерног дела), већ мора суделовати, преузимати водећу улогу и одмах затим је предавати другом, потпомагати дејство једног од сарадника или се заступаном темом супротставити другом свирачу. Свака ситница се чује и онаква је каква се чује. Сваки је свирач истовремено усамљени појединац за сваки тон у своме парту али и неизоставни сарадник у грађењу звучне слике партитуре. Један претерано концертирајући тон параде оштећење је других свирача и оштећење партитуре као целине, један блеђи безличнији тон у часу прихватања теме опет је нарушавање рада осталих и нарушавање партитуре. |

Чланови лондонског Мастерс-квартета високо су израдили све ове специфичне захтеве камерног музицирања. Без икаква трага ма чијег виртуозног истицања, они су у непрекидној сарадњи, у правилно одмереној динамичкој равнотежи, са тоном који се мења од једвачујне мекоте до крепких потеза

гудалима и ударима по диркама. Појединачки инструменталистички квалитети.

чланова нису ПЈНАТ А но хомогеност ансамбла је скоро ПА Да буде