Наша књижевност

228 ; и Књижевност

вост, коју зовемо стваралаштвом; то је онај уметнички таленат за: који је поезија тамо где је живот!) | Поистовећење поезије са животом те низ других мисли које налазимо у истом папису, рецимо, мисао о уметности као обликовању типичног, нужног у појединачном, случајном, — са свим тим Бјелински почиње да се афирмише као највећи идеолог реализма у руској класичној књижевности Х1Х века. Идеализам у тадашњим естетским схватањима Бјелинског није био садржан у тврђењу да уметпост није гола копија стварности, него стваралачки процес; његов идеализам био је у томе што је у натприродном откровењу и надахкућу гледао покретаче уметниковог стварања, које нема циља изван себе, него у себи самом. Па и та ларпурлартистичка поставка била је потпуно разумљива у времену у коме је царски апсолутизам у Русији подређивао сав јавни живот земље и кад у тој земљи — сем ретких појединаца — још није било значајнијих снага, на које би се могло ослонити. ,„Оклоност према уметности ради уметности настаје тамо. "где постоји разилажење између уметника и друштвене средине која их окружава“, каже Плеханов у својој расправи „Уметност и дру- ' штвени живот“.19) На другом месту, баш у једној од својих сјајних студија о Бјелинском, Плеханов је на низу примера из светске, наречито из француске литературе, показао да питање циљева уметничке делатности нема заправо никакве везе с опредељењем саме уметности као израза друштвене стварности и друштвене мисли свог времена. Једно је питање, треба ли да се уметност активно укључе у друштвено збивање и треба ли да у постигнућу одређених друштвених циљева, то јест изван себе, види такође постигнуће свог сопственог циља. Друго је шитање, што је уметност уопште. Плеханов каже: „Садржина поезије је истоветна са садржином филозофије, између песника и филозофа разлика је само у томе што један мисли у сликама, а други у силогизмима... Уметност је израз друштвеног живота и филозофске мисли, из простог разлога што она не може изражавати ништа друго: њена садржина истоветна је са садржином филозофије. Али то уопште не побија теорију по којој уметност мора бити сама себи циљ, па чак нема никакве директне везе с том теоријом.“ 1) Између осталих примера којима Плеханов поткрепљује своју поставку, он наводи и Флобера, великог француског реалисту, а који због тога није био ништа мање убеђени присталица принципа уметности ради уметности. 1 Приврженост Бјелинскога принципу уметности ради уметности, у то време и касније, потпуно је спојива с одбраном реалистичке уметности, У већ поменутој расправи о Гогољевим приповеткама, Бјелински види управо нарочиту одлику овог руског реалисте у томе

») Бјелински, Сабрана дела у три књиге, св. |, стр. 130. у 19) Плеханов, Уметност и књижевност, св. [,, стр. 251, Култура, Београд 1949: =) Плеханов, Уметност и књижевност, св. 1 стр. 388—389, Култура, Бео-

град 1949. :