Наша књижевност

В. Г. Бјелински_ А 229

што се песник „животу не улагује, а нити га оговара; радостан је

ако може да покаже све што је у њему лепога, људскога, а исто-

времено не скрива баш ништа од његових ругоба, У том и у другом смислу до краја је веран- животу. 72) |

Међутим, описивати живот какав јесте, уметнички продирати у. његову суштину, за Бјелинскога је ствар надахнућа. Горњу поставку, да је код њега принцип уметности ради уметности потицао из от- пора против тадашње руске стварности и њених бранитеља у литератури и литерарној критици, најлепше осветљава упутство ко је Бјелински даје Гогољу: „Нека г. Гогољ описује оно што од њега тражи да описује његово надахнуће, и нека страхује да описује оно што од њега траже да описује било његова воља или пак гг. критичари. Слобода уметника налази се у хармонији његове сопствене воље < неком спољном вољом, која није зависна од њега, или боље, његова воља је надахнуће!... 3)

С мишљу да се уметник не сме прилагођавати поквареном укусу критичара, па нити свом сопственом укусу, уколико га условљава

летимична свакидашњица, Бјелински се јако приближио једноме.

од основних естетских принципа, које је поставио Фихте. Кад се 1836 Бјелински стварно упознао с неким Фихтеовим учењима — као што сам каже — одмах је енергично, с фанатизмом пригрлио његова схватања. - |

Живот у свету сопствених идеја за Фихтеа је једини стварни живот, све друго је пролазно, нестално и због тога нестварно. Фихтеов „ја“, који је полазна тачка свега и коме је спољни свет, „не-ја“, само средство за суочење са самим собом, за све дубљу самоспознају, тај апсолутизирани „ја“ био је и за Бјелинског филозофска констатација потпуног разилажења са стварношћу.

Фихтеов „ја“ није појединачни, индивидуални „ја“, “него апстрактни „ја“ као такав, мисао уопште, која се уздиже далеко изнаћ стварности и која тежи за тим да адекватно себи преобрази стварност, наравно опет само у мисли. Процес тор преображавања по Фихтеу је развојни процес људске културе.

Пут Бјелинскога од Шелинга ка Фихтеу нарочито се очитује у његовој оцени Дроздовљеве књиге о филозофији етике, у оцени, која је по свој прилици била написана под првим непосредним утиском Фихтеових идеја. Фихтеовом схватању културног разво ја као процеса прогресивне самоспознаје „ја“, веома је близу мисао Бјелинског у том чланку; „Оваки човек мора волети човечанство као идеју потпуног развоја спознаје, која претставља. такође његов сопствени циљ, то значи, сваки човек мора волети у човечанству своју сопствену спознају у будућности, и волећи ту спознају, мора је убрза-

12) Бјелински, Сабрана дела у три књиге, ев. Тетр. 183. 2) Бјелински, Сабрана дела, св. [, стр. 141.