Наша књижевност

230 ! ЈЕ Књижевност

вати. То је његова дужност, то је његова обавеза и РегОНа пр) 085 према човечанству +)

У овим речима открива се дубоки хуманизам, који од самог почетка провејава кроз дело великог руског мислиоца: бранећи духовну делатност уметника и критичара од мешања ниске свакидашњице, он јој истовремено поставља одређен просветитељски циљ. Тај циљ се састоји у оплемењивању етичких схватања човека; у приближавању човечанства вишем идеалу који у себи носи песник, укратко, у подизању општечовечанске културе. Значај Грибоједовљеве и Гогољеве уметности за Бјелинскога у то време јесте баш у утицају који она има на етику своје епохе) Другим речима, пиљ те уметности је ипак изван ње саме. Принцип уметности ради уметности треба код тадашњег Бјелинског узети условно: у конкретној. "руској стварности, у којој су друштвено-политички циљеви трећег сталежа тада могли да буду само неопредељене, најчешће споља. пренесене идеје слободољубивих појединаца, тај принцип је био "особен облик протеста против апсолутизма.

Једноставна негација стварности у име апстрактног фихтеовског „ја“ није отстранила супротности између стварности и идсала, које су узнемиривале славног критичара. Напротив, та супротност се јако продубила; искрсла су нова, све заплетенија питања.

- Кратак дотицај с Фихтеовим схватањима, са схватањима оног филозофа који је баш 1793 године, кад је у Француској била успостављена јакобинска диктатура, анонимно издао свој напис у одбрану француске револуције „Вентгасе лог Вегеси ошпо дег Апогсћееп шђег фе Гапхозасће Кемојшоп“, приближио је Бјелинскога фран-

"нуским проблемима. Већ смо навели Марксово мишљење, према. којему су се у главама немачких филозофа на особен начин одражавали. револуционарни процеси, који су се вршили у О 1 стварности. Пред Бјелинскога се поставило питање: зар је и француска стварност, која је за њ била далеко прихватљивија о

_ руске, само привидна, нестварнаг Зар и тамо стварност притиче само апстрактном „ја“216) |

Када се 1837 године почео интересовати за Хегела и његову филозофију, мислио је да | ту добио одговор на питање кој је га је мучило. !

Хетел претставља вухунац немачке. класичне идеалистичке филозофије, особену синтезу Фихтеа и Шелинга. Хегелово учење нарочито је значајно због његовог дијалектичког метода, с којим је

=“) Бјелински, Сабрана дела у три књиге, св. [, стр. 298.

15). Бјелински, Сабрана дела у три књиге, св. 15 стр. 138—139.

ПИ (0 том питању види студију Плеханова „Бјелински. и разумна стварност“. Дела, св. Х., стр. 219. у