Наша књижевност

Белешке

наше средњовековне историје и народних песама. Говорећи о нашој народној поезији, проф. Дикенман подвлачи два момента: (1) предност наших епских песама над народном епиком источних Словена — Руса и Украјинаца —, наводећи „да се уочљива разлика међу њима састоји у томе што су руске народне епске пе"сме много више наклоњене претеривањима и често показују скоро фантастичне потезе. У поређењу са њима српске народне песме уопште су мното ближе стварности и са једним разумним смислом за меру, који управо класично делује. Косовске песме истичу се нарочито својим отменим држањем, тактом и достојанством, те је -стога, толико пута изражено, поређење са Хомеровим епом потпуно оправдано“; (2) утицај који је Вуков рад на сакупљању и објављивању српских народних песама из-

вршио на покретање одговарајуће де- |

латносте у немачкој књижевности.

Крајем ове године навршиће се сто година откако је умро Петар П Петровић Његош и тим поводом, на Цетињу, у Београду и другде, припрема се низ публикација и прилога који треба да донесу нове чињени· це, тумачења и осветљења за Њего· анево дело, његову књижевничку и владарску делатност и његов живот.

Цетињски дневни лист „Побједа“ врло често већ“ доноси такве прилоге, Међу којима, поред обичних информација, има чланака. и од правог научног интереса. Такав је чланак старог београдског професора и публицисте Мила Павловића (кога је из неког неспоразума редакција „Побје-

с де потписала као доктора) о Павлу, ·

Његошевом синовцу, коме је било намењено да наследи Његоша на митрополитској столици.

То је онај Павле, чију је прерану смрт Његош ожалио у топлој и нежној песми Џлач или жалосни спомен на смрт мојега десетољетног синовца Павла Петровића Његоша, пажа его величества императора Николаја Го, због чега су

у

823

Објављивањем ове књиге, која је дата у веома укусној опреми, Швајцарска показује колико цени наше народне песме, о којима је њен велики песник Карл Шпителер изнео следеће мишљење: „Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија равна је по лепоти по-

езији других народа, а њихове јунач-

ке песме превазилазе их, јер тако дивне епске песме као што су српске није од Хомерова времена ниједан други народ спевао“ („Наше швај-

"царско гледиште“, Цирих 1919 г.).

Овим кратким приказом хтели смо да Г-ђа Катарини Јовановић одамо скромно признање за њен књижевни рад, јер она, иако већ четрдесет година живи-ван наше земље, није за-

боравила своју отаџбину, већ и сад,

кад је ушла у девету деценију свога живета, још увек ради на популарисању њене књижевности у иностранству. Љубомир НИКИЋ

„ЕГОШЕВ НАСЉЕДНИК“

злонамерни тумачи проносили понекипут глас како је овај Павле неза-

-конити син Његошев.

У тој елегији, пуној емоције и снажног израза, осећа се сва туга Његошева за дечаком;

(О проклета судбино, тиранине људски. твој ме покри изненада | · ! мрачни; из њега се стрјеле ројима просуше, ранама ми душу љутима ранише.

· облак

Смрт ми мога Павла, смрт несита узе, милога ангела, младога ангела,

ка: румени цвијет, прољећа накиту, када смрзне слана у развитку своме...

А А ПЕН РА ИВЕ ан ОНО (О, како ме први поразио поглед

кад сам изишао на горду планину

и видио оком надмену пучину.

чрез коју си, Павле, неми одлетио! Сузнијем сам оком траг брода искао, но на море трага већ онога нема

ка што нема тебе већ надежде моје, ти си ми ишчеза' како траг на море,

ти си ми ишчеза ка' звијезда сјајна,