Наша књижевност

324

кад се ведрим небом св'јетлом дугом проспе.

Ал је судба твоја боља него моја: ти се на свјет јави и оком га виђе, јадовнијем пићем из чаше смртнога св јетлу твоју душу тровао нијеси, већ си беспорочан како ангел чисти "у лике њихове од нас одлетио. Ти си сада ангел код престола божјег

или сјајна звјезда у небесну кругу, но у душу моју храм си мрачни дига' у коме ће се вјечно твој лик

6 сахранити ка пред огледалом мрачним. и - у — сломјеним кад жалосно дуби цвијет увехнути.

Елегија има преко стотину стихова, и у њој је изражена туга, нимало конвенционална, која показује коли-

· ко је дубоко Његош жалио овога сво-

"га синовца, Уметнички она је несум- ·

њиво дошла до високог израза у горе наведеним стиховима у којима Његош с планине гледа море преко кога је дечак отишао, а његова душа чува спомен на дечаков лик као кад пред сломљеним огледалом жалосно стоји и огледа се увенулн цвет. ~

Павле је био син Његошева брата Пера. Пошто се својом бистрином и другим својствима одликовао највише од свих његових синоваца, Његош је већ 1841 успео да добије допуштење у Петрограду да дечака пошље тамо на школовање. Упутио га је у пратњи Ника Зеца, сина придворнога ђакона, човека паметна и окретна, кога је за ту прилику произвео за сердара, а да дечака не би било тешко у туђини, придодао му је и једнога од његових најприснијих другова, некога Петра. Маја 1841 деца су кренула из Дубровника за Трст рускоме консулу Чевкину који им је дао пасош. Нико Зец (који се у Русији одмах прозвао Николај Зајцов) успео је да изиђе с децом пред самог руског канцелара, грофа Меселрода, после чега је Павле одведен у Царско Село у Александровски корплус, а Петар у Павловски кадетски корпус. Окретни Нико Зец претставио је дечака као књаза Павла Петровића Његоша, па је дечак тако мн уписан у књиге корпуса; у који су

Књижевност

тада имали приступа само синови највеће властеле руске и цареви рођаци.

'По природи интелигентан и добре на-

рави, дечак се одмах снашао у том

друштву и убрзо научио понешто

руски. ј

Нико Зец се бавио шест месеци у Петрограду. За то време, после извештаја о повољно свршеном послу, Његош му је послао уверење да је племић („дворјанин“) прногорски, те

· је Зец још успешније могао долазн-

ти у додир са руском господом и старешинама корпуса.

Нажалост, после његова повратка у Црну Гору, дена су почела побољевати, ненавикнута на северну кли-= му. Дошавши са здравих планина у чухонске мочвари, она су нагло венула и већ после годину дана поумирала. Павле је умро 20 маја год. 1842, а после неколико дана и његов друг Џетар. Али су тадашња саобраћајна средства била таква да је протекло „два и по мјесеца и више док је вијест о смрти наследника црногорскога пријестола доспјела из Петрограда ва Цетиње: обавијештење да је Павле умро 20 маја дошло је владици Раду до сазнања тек 15 августа, по слије 87 дана.“ А

После његове смрти Његош дуго није ништа помињао коме намењује наследство, иако је ускоро и сам почео поболевати. Проф. Павловић не даје опис физичкога лика малога Павла, али се из других података и предања зна да је дечак био висока стаса за своје године, лепа, нежна лица и благе нарави. Занимљиво је, међутим, да је Фегош после њега за паследника одредио другога синовца, Зека, будућега књаза Данила, који је био ниска раста, добра здравља и врло оштре ћуди, по свој прилици зато што је сматрао да је тадашњим Шрвногорцима потребан строг управљач. Нажалост, баш нарав књаза Данила била је узрок његове смрти.

Чланак М. Павловића објављен је у 18 броју „Побједе“ од 21 јануара о. г. Чланак је рађен на основу једног архивског документа. Штета је само што г. Павловић није узео у 06зир и друге изворе, на пример преписку руско консула у Дубровнику Гагића поводом Павлове смрти.

. Б Д.