Наша књижевност

„ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ“

Академија наука, старањем Института за српски језик, наставила је издавање ратом прекинутога „Јужнословенскога филолога“. Пре рата 06јављено је седамнаест томова овога одличног лингвистичког органа, а сад је изишао на 540 страна осамнаести том, као и ранији под уредништвом А. Белића, а уз сарадњу чланова ширег редакционог одбора у коме су професори лингвистике с универзитета у Београду, Загребу, ЈЂубљани, Сарајеву и Скопљу.

По себи се већ разуме да је и овај том на научној висини и да ће сачувати „Филологу“ угледно место међу сличним европским часописима. Он

импонује обиљем расправа и чланака,

приказима и другим прилозима из 06ласти словенске филологије и њој сродним наукама. Ми ћемо се задржати само на оним прилозима који су од ширега интереса или су у бли-

жој вези с књижевношћу и друштве-

ном историјом.

Ту је најпре уводна расправа А. Белића, у којој он укратко излаже и критички пропраћа погледе које је изнео у свом животном делу „О језичкој природи и језичком развитку“, штампаном у издањима Српске академије наука пред сам рат, али повезаном и пуштеном у свет тек после ослобођења. То је уствари квинтесенција научних достигнућа и погле-

да А. Белића, философија његове лингвистике, ако се тако може рећи.

Ми је, наравно, овде нећемо препричавати, јер је сама расправа већ врло сажет извод, али да покажемо како су јасно и занимљиво чак и за нестручног читаоца излагани појмови и гледишта, навешћемо два мала одломка. У одељку Значај социјалних услова за развој језика А. Белић каже: „Нема никакве сумње да се у језику садрже сва преживљавања која је имала каква људска заједница: Јер све је то морало бити и у мишљењу људи, а · одатле и у његову изразу. Колико се успомена крије у речима које да"нас имају сасвим друго значење, а та основна значења њихова могу се открити у њиховој етимологији када нам је јасна! Тако напр. именица

рука имала је првобитно значење

„сабирача“ и вероватно да је названа

по радњи тблико важној по живот,

тј; сабирању плодова; именица сре-

ћа данас значи добар удес, какво добро које нам се деси и сл.; некада је значила сусрет и ништа више. Несумњиво се ту подразумевао „добар сусрет“, „који доноси срећу“ по тадашњем веровању, дакле је из области празноверица. Реч закон првобитно је значила „оно што је у по-

четку“, управо „у зачетку“ (у зна-,

чењу почетка), дакле што је било у употреби, у традицији. У Завршним напоменама А. Белић даје један врло интересантан закључак: „Зашто се данас тако брзо развијају књижевни језици, прелазећи за

· 50—80 година оно за што су другим

језицима пре њих биле потребне стотине година» Зато што претставници савремених језика примају културно мишљење од народа у којима се оно раније развило... и дају томе свој израз који одговара структури њихова језика. Они тако скрађују свој развитак; са новим диференцираним мишљењем они стварају и нов

"диференциран израз, каткада и са не-

зграпним позајмицама или кованицама, али после извесног времена са устаљеним правим изразом. То није насиље једног језика над другим, то је природан ток савремене културе, са необично убрзаним темпом. То лепси, дакле, У самој природи данашњице која не допушта да народи суви-

пне изостану једни од других.“

За нас је такође од интереса и чланак К. Тарановскога о важној књизи Р. Кошутића О тонској метрици у новој српској поезији, која, објављена г. 1941, није довољно запажена. Кошутић је испитивао стихове Радичевића, Змаја, Л. Костића, Јакшића, В. Илића, Дучића, Шантића и Ракића мерећи стихове српских песника мерилом руске традиционалне метрике. Његова је поставка да је српски стих тонски (како су мислили многи пре њега, Лука Милованов, Јован Суботић, Адолфо Вебер-Ткалчевић и други), насупрот Маретићу који пориче да „акценат игра неку улогу у нашем стиху“, Светозару Матићу (Принципи умет-“ ничке версификације српске, Чупиће-