Наша књижевност

· 326 ; ;

ва годишњица 1930 1982) и Андре Вајану који такође сматра да је наша метрика силабичка, тј. да се заснива на броју слогова и на цезури, а да је све остало ствар дикције. (А. Машапђ, Кез сћапћ5 ердаие5 дез Зјамехг ди зид, Рат 1932). Ма колико нам изгледала спорна мишљења Р. Кошутића, ми се ипак слажемо с Тарановским да вредност Кошутићева дела није само у богатој грађи за проучавање акцената и дужина у разним врстама стихова, него и у томе што је „формуписао законе о дужинама у српском стиху, дао значајна запажања о српском јамбу, о римама у српском стиху, показао могућност у српском језику и других тросложних ритмова сем дактила... и дао успеле примере тих ритмова.“ :

Најзад, у овом броју треба поменути Библиографију од 1939 до 1949 расправа и дела из филологије изишлих у нас, која у знатној

"мери обухвата и прилоге из историје књижевности. Ова библиографија рађена је врло исцрпно (обухвата 160

страна и бележи 1608 дела) и доста је

прецизна. Ми смо приметили само једну омашку: чланак Далматинска штампа 1847 године о Буку (београдска Република 4-1%1947) није написао Б. Ковачевић него Душан Берић, библиотекар у Сплиту.

[05

НОВЕ СВЕСКЕ „ГЛАСНИКА СРПСКЕ · АКАДЕМИЈЕ НАУКА“

У „Књижевности“ (књ. 1Х, стр. 518—521) било је већ говора о овом часопису поводом његових првих двеју свезака. Сад бележимо још две (које су, као и остали наши часописи, изишле са задоцњењем): једну А којом се завршава прва годи-

а (1949) и једну којом почиње друа (1950). ~

И у овим новим свескама налазе се подаци о раду двадесет четири института с резимеима који су често врло интересантни, од чега ћемо овде поменути неке од радова који се. ти-

чу књижевности и њој сродних.

области. У Институту за српски језик који броји неколико милиона листића с

Књижевност

примерима за поједине речи, извађевим из књига, почело је редиговање прве свеске Речника српскохрватскога књижевнога језика, те је обрађено 42.978 речи од А до ЈЕ

У Институту за. проучавање. КЊИ-

ожевности саопштене су многе распра-

ве или ситнији прилози који ће се постепено штампати. (

М. Кићовић у студији Српска драма и позориште у ХУШ веку, између осталога, исправља један досад погрешан датум који се стално нонављао (последњипутну „Белешци о почецима позоришне уметности“ од Е. Финција, Књижевзност књ. Х, стр. 424), наиме да Марко Јелисијевић, учитељ у Бечкереку,

- није давао своје претставе~од 1773 до

1789 него 1799 до 1802. Ова расправа даје. најзад позоришни репертоар ХМШ века са 16 претстава колико их је свега било.

Б. Миљковић и Б. Ковачевић помињу непознатије или по листовима

сасвим заборављене приче Радоја До- ·

мановића које нису ушле у Домановићева дела у колекцији Српски писци“.

В. Латковић скреће пажњу на лесму Вотђ вегода у Милутиновићевој ,„Пјеванији црногорској и херцеговачкој“, која је уствари политичка сатира о покрету босанских бегова под предводништвом Хусеина Градашчевића. Аутор закључује да је писац ове песме Петар 1 Петровић Еђегош.

П. Слијепчевић расправља о Ње. гошевом приказу пропасти света, о

_његовој слици васионе и другим не-

ким моментима у „Лучи микрокозма“; И. Секулић је дала два саопштења, 0 Гетеу, и о „Фаусту“ Томаса Мана; П. Колендић говори о Држићевом Станцу, о коме налази помена у дубровачким пословицама; У. Џонић даје историју Дружине „Омладина лицејска“; М. Костић је нашао у париској државној архиви један српски спис из времена француске револуције, те тим поводом разматра одјеке слободарских идеја француске револуције међу Србима; П. Колендић открива једно непознато дело Марина Држиђа (контраст Џивко Облизало и Сава Враголов); А. Савић-Ребац, у вези са пи-

ЧЕ 1 |