Наша књижевност

252 ; Књижевност

што је разумно у главама људи одређено је да постане стварно, ма колико противречило постојећој привидној стварности.“ 21)

Овај Енгелсов револупионарни закључак, који се при Хегеловим првим делима, нарочито -при ,„Феноменологији духа и „Логици“ сам намеће, Хегел је у свом последњем делу, у „Филозофији права“, паралисао тврђењем да се апсолутна идеја остварује у сталешкој пруској монархији, да је према томе пруска монархија и стварна и разумна. „Филозофија. права“ је једино дело које је Хегел написао као краљевски универзитетски професор у Берлину, потпуно измирен с пруском стварношћу, конзервативац и реакпионар.

Бјелински се, због непознавања немачког језика, морао упознавати са Хегелом из треће руке; у томе му је, по свој прилици, нарочито помагао Бакуњин, за кога је познато да је још 1839 тумачио Бјелинскоме Хегелову „Филовзофију права“. Ниједан од ова два момента, ни непознавање немачког језика, ни личност тумача нису могли богзна колико допринети темељитом удубљивању у „рационално језгро“ Хегелове филозофије. _

Поставка о разумној стварности утицала је на Бјелинског у смислу његовог измирења с руском стварношћу. Ако је све што је стварно такођер разумно, онда је разуман, то значи нужан, и руски апсолутизам као особен степен у развоју духа. Народне масе Русије нису још сазреле за слободу и зато им је потребан тутор, дадиља. У писму Д. П. Иванову од 7 августа 1837 Бјелински каже: „Ми још немамо права, сужњи смо још, ако хоћете, и то стога што још морамо да будемо сужњи.... У схватању нашег народа слобода је неспутаност, а неспутаност је мангуплук. Ослобођени руски народ не би ишао у парламенат, у крчму би нахрупио.... Сва нада Русије налази се у просвети, а не у превратима, не у револуцији, нити у уставу. >) :

Бјелински је одбацио идеале и окренуо се стварности, тражећи у њој самој образложење њене разумности. Плеханов с пуним правом напомиње да се Бјелински заправо „није мирио са стварношћу, него са жалосном судбином свог апстрактног идеала“, који се практично показао као потпуно неупотребљив и свог носиоца постављао у донкихотски положај.) “

Хегелово учење примио је Бјелински као откровење. Све нал чиме се дотле зпражао и што је у руској стварности одбацивао, почео је посматрати са гледишта историске нужности. У писму Станкевичу од 2 октобра 1839 с великим заносом говори о Хегеловој филозофији и о хоризонтима које му та филозофија отвара: „Пови свет нам бе отворио: снага је правда и правда је снага: — не, не могу ти описати с каквим сам осећањем чуо те речи — то је било ослобођење. Докучио сам да нема дивље материјалне силе, ни вла-

27) Енгелс, Лудвиг Фојербах, стр. 11, Култура, Београд 1947. + >) Бјелински, Изабрана дела у једном свеску, стр. 621, Москва 1947. 25) Плеханов, Дела, св. Х, стр. 223. –