Наша књижевност

Биографија једне пушке

5 у 5

Змијско Језеро данас је још тајанственије но што је било када сам га последњи пут посетио. Мека светлост обасјава јеле које о6рубљују језеро. Жуте језерске руже, сличне тањирима, леже на патинасто зеленој мирној површини воде, | |

Скупили смо сухо грање, нацепали дрва. Вука и Босанац дотле - су одрали јагње и набилн га на ражањ, Пуцкара ватра и лагано се · ствара она интензивна јара, која је потребна да се јагње, на ражњу који се лагано окреће, испече равномерно и љускаво, | : | „Сат и по се мора пећи“, каже Вука. „Што се лаганије пече, све ће мекше бити месо.“ _

Ватра пушкара, летње птице пригушено криче, а из даљине, са друге обале језера, гучу дивљи голуби. Изненада један пуцањ раздире тишину. Одјекује, више пута, и постепено ишчезава.

„То је Жарковић“, каже Џатић. -

Тада сам напустио друштво. Још сам чуо како је Вука рекла: да ватра не би смела имати тако висок пламен. Још сам чуо пупкетање разјареног грања и још сам осећао горки мирис дима. И тада уроних у таму јела. Једна уска стазица у почетку се лако удаљавала од језера и онда водила окомито ка обали. На нагибу, на другој страни, расло је високо ковиље. Тамо је Жарковић морао бити у заседи. - с

Ту сам га и нашао. Уског лица, напрегнутот, мало незадовољног израза, гледао је према мени. Из левог џепа, фланелске кошуље, откопчане на прсима, вирили су метци. У руци је држао карабин,

Место поздрава рекао сам: „И ја сам у лову — на једну причу.“

„Разуме се,“ одговори Жарковић, а ја нисам знао шта је то што се разуме. Да желим дознати његову историју, или да се разуме, да му сметам овде у беспутној самоћи лова.

Повукли смо се од језера и корачали смо под тамнозлатним лиснатим сводом шуме. Једино када смо бацали поглед уназац видели смо седефасто блистање воде. Тихо је било око нас. Детлићи су куцали гласно у прастара церова стабла, под врховима брујали

су гласови непознатих птица. 1

„Патић ми је већ рекао, да бисте хтели знали...

" „Да“, кажем, „шта је даље било с пушком.“ ·

Са потцењивањем слеже раменима, „Није то весела историја. То је мрачна историја патње и смрти.“

„Па ипак, ви је причате. То је у њој добро.“ И ја се осмехнух.

„Ја је причам. Али други, који су били са мном... “ и окрете се од мене, као човек који неће да други превише види у њему. Тако смо једно извесно време ћутали, корачајући по благом сагу махо-

· вине кроз мирис и тишину, | | 5

_„Био је децембар. Горе, у планини, снег је почео падати. Положај је био тежак. Морали смо политички припремити терен за наше трупе које су се повлачиле из Србије у Санџак. Морали смо помоћи да се из срца заведених сељака отстрани лажна, мржња, злонамерно

-