Наша књижевност

ен

248 о 6 Књижевност

распирено братоубиство. Требали смо сељацима муслиманима отворити ОЧИ. 5 · - :

У ноћи сам добио задатак. Сељаци из Челебића писали су писмо. Требало је да дођемо до њих, стајало је у писму, да поразговарамо о положају и о томе како бисмо могли заједно повести борбу против усташа, Били смо петорица, Када смо изашли из села, дао сам. Патићу пушку. Задатак који смо имали да извршимо био је политичке природе. За разговор са сељанима, изгледало ми је, није потребно оружје...“ А 5

Жарковић је застао. Његово уско лице, које је за тренутак окренуо према мени, имало је сиви уморни израз.

„Била је заблуда,“ рече. |

„Што сте пушку...

„Разуме се“, рече Жарковић и приђе ми нешто ближе. И опет нисам знао, да ли се разуме што је пушку дао онима код куће, да. бране село, или се ово „разуме се“ односило на чињеницу да је увек и свуда заблуда без оружја ићи на непознати терен.

„Била је заблуда,“ понови Жарковић и са обе руке грчевито снажно стеже пушку, „што се сви нисмо наоружали при поласку.““

После једног тренутка, поче опет говорити: „Исте смо ноћи ске-. лом прешли Дрину. У селу, на другој страни, свратисмо у. једну српску кућу. Муслимани су чинили већину у селу. Али смо имали више поверења у православне сељаке. |

У писму, које смо примили, писало је: „Хоћемо да се боримо уз вас. Хоћемо ваше трупе за заштиту. Хоћемо да своју судбину вежемо са вашом.“ Хартија је била коцкаста, као из школске свеске. Сви сељаци, уколико су умели писати, потписали су своја имена. И

Х

"ми смо веровали том писму. Понели смо га да нам послужи као ле-=

гитимација. У њему је било све тачно наведено. Дан и место састанка. И ми пожурисмо, да не закаснимо. Ишли смо без војничког реда, одевени у бељачко рухо. Торба обешена о рамену, храна за два дана. Само на капи носили смо знак звезде. Позајмио сам пар обуће. Плавичасте, лепе опанке, ко ји се везују каншима, И једну добру дугу кабаницу. Снег је био пао. До чланака газили смо у снегу.“ | - -

. Жарковић је говорио без предака. Код последњих речи, дисање му постало теже, као да још гаца кроз тај снег из прошлих година. И као да је превише уморан за даље ходање, спустио се на једно. оборено стабло. Метално блиставе гране круна дрвета висиле су над нама, а папрат, мрка као рђа, ширила нам се као саг под ногама.

„Предахнућемо мало,“ рече. И онда: „Пут је водио кроз густо жбуње. Ваздух је био сиви пун магле. Одједном, осетили смо да смо опкољени, као да сени изилазе са свих страна. Били су то сељаци. Прво смо мислили, долазе да нас поведу на збор: И махали сме писмом, да покажемо ко смо. Примицали су нам се све ближе, устремили се на нас, пуни претње, зли и опасни. Још нисмо схватили да смо пали у клопку. Гомила није изгледала нимало војнички. Дође