Наша књижевност

%

Биографија једне пушке | - И (51 0249

ми помисао, да су то просто сељаци, који би да нас опљачкају. Али нас тада повезаше турским пасовима, којима се обично опасују, и

_ као заробљенике поведоше у село. Тек тамо нам би јасно, — у срце се убиствено, али још прикривено била увукла мисао. И сада смо је сагледали као извесност. Видели смо велико Џ, знак усташа,“

„То је била клопка»“ питао сам. Али му нисам гледао у лице. Страх ме је било да на њему не сагледам нешто што можда Жарковић не би желео да се види.

· „Разуме се,“ рече са неразговетним осмехом. лице му је постало безизразно и правно. То је било лице човека који увежбаним изразом навике застире душу.

„затворили су нас у једну турску кућу. Ту смо лежали док. Застаде, као да чека да му се дах врати.

„Не говорите даље,“ рекох. „И сувише вас боли.“

„Да, боли ме. Као да и сада ноге газе по нашим телима, као да и сада падају песнице и кундаци на наше пе КАО да и сада чујем промукло пијане крике за нашом крви. Тада нас везаше жицом једног за другог и, пре но што паде ноћ, поведоше нас из села.

Изгледао је испрпен. ге му је био промукао, али сам га чуо како даље говори: „Не верујем да су сељаци из тог села били увек рђави људи. Али те вечери изгледало је да су бестије, као да су се дивље напили нашим мукама. Стајали су у редовима и зурили у нас, док смо се вукли из села. Дивље и бесомучно ударали су по нама. Не знам колико сам пута пао. Али ударци њихових ногу опет су ме приморавали. на даље тетурање. Кров грозничаву маглу, која је била пала на моје очи, видео сам — и данас ми је та слика оштра и јасна. пред очима — како је један сељак са товаром дрва изишао из шуме. Зачуђено је погледао нашу поворку, догегао, спустио бреме на земљу. Са смехом, благим и усхићеним, ударио ме по лобањи, Али и друга лица видео сам у свом болу. Видео сам тужна и безнадна лица жена. Многе су плакале, а: неке су нам довикивале да кажемо да смо четници. „Кажите то, јадници, од бога остављени, иначе ће вас побити.“ А зашто и да не кажемо» Зар није свеједно шта говоре“ људи које воде на стрељање» Зар да не олакшамо себи тај последњи тпутР И одједном смо почели довикивати, оштрим гласом, који је и мени самом изгледао стран и као да пи наш: „Чујте, пелати, партизани смо!“

Онда су се опет бацили. на нас, али нас нису могли више мучити но што су то раније чинили. Жарковић заћута за тренутак, као да мора успомене исцедити из неког тамног сунђера. Као да су речи самртнички зној и крв оног · часа. Са гестом резигнације, настави потом гласом који се изненада "смирио: „Онда смо стигли. Један камени плато са укосо истуреним стенама био је изабран за губилиште. Мали застој, до кога је сада дошло, потицао је отуда што су се усташе међусобно препирали,