Наша књижевност

250 _ · Књижевност

“

који ће кога од нас да устрели. Јер ми сви нисмо имали подједнако

добру обућу и одело. Најпре нам свукоше -чакшире и обућу, јер би ти џелати сматрали за грех да од мртваца ишта узму. Тако смо стајали босоноги, у гаћама, и само са капутима на раменима, које нам нису могли свући, јер су нам руке биле жицом везане на прсима. Очекивали смо емрт. Али они, који су нас хтели послати у смрт, нису. били војници. Били су убице. И смрт им није била довољна. Хтели су да уживају у нашим мукама. Наша смрт је требала да им буде забава. | | – = Једног по једног, приводили су нас рубу обронка. Прво су извукли Момчила из реда. Његово сунцем опаљено лице шупљих образа. укочено је гледало преда се. Уске. уснице, скоро сљубљене једна уз другу, подрхтавале су. Усташе су откочили пушке и управили цеви на Момчилова уста и потиљак. Један од њих принео је своје првено лице са надувеним очима уза само Момчилово ухо, као да му је хтео нешто поверљиво саопштити. „Последњу жељу, можда, питао је човек са црвеним лицем, док је лако кежење, ружнопразно, изгледало као да позива своју сабраћу да и они чују. „Можда мајци поздрав или невести утеку» “ Руља прште у грохотан смех. И у том дивљем, необузданом смеху чуо се један једини ци јани глас: „То ва невестом, одлично је. Њу Лемо утешити...“ Онда одјекну. пуцањ, Момчило клону и удови му задрхташе у снегу. Одгурнуше тело са стене и оно се потмуло откотрља низ обронак. А

Када су Перу поставили на место где је још малочас стајао Момчило, одлучио сам се. Понижење и муке гори су од смрти. Нећу да их поднесем, мислио сам. Боље сам да пођем у смрт, но да ме они муче и убију. Смрт сам већ осећао у непосредној близини, познавао сам њен тамни дах. Њено страшно лице братски ми је познато. Нека не уживају у мојим мукама. И онда — можда, можда... Једина могућност. =. |

Перу су до смрти мучили, и то је било најстрашније мучење које сам икада видео. Стајао је, витак, укочен од ужаса, усправан. А над крвавим ожиљком његовог чела још је стајала капа са звездом. Укочен и пун мржње, гледао је право, када му један плавокоси џин

"вештим ударцем збаци капу са главе, тако да, ношена ветром, скоро

лебдећи, потону у бездан. –

„Твоја капа лети,“ рече онај уљаним гласом, који ми у утроба изазва бол. „И ти ћеш одмах летети“. То су биле последње речи ко јен сам разабрао. То је била последња слика коју је примило сочиво мог ока, Кажем, примило, јер је била као тренутна фотографија, која се механички ствара. Тек много доцније, у мрачно ] комори сећања, постала је и мени самом видљива.

У тренутку када сам човека, који ме је млитаво држао за ЖЕ чану омчу, јер је сву пажњу посветио Пери, ударио ногом у стомак,

у кратком тренутку у коме сам се бацио“ у провали ју, видео сам

Перу, невероватно самог и као одељеног од свега живота, у про-

стору и светлости места својих мука.