Наша књижевност

Биографија једне пушке 251 -

У скоку још чуо сам шкљоцање пушака. Не знам, да ли су метци били намењени пријатељу или су били послани за мном у провалију. Ноћ се склопи нада мном...“ -

Жарковић заћута. Очи су му биле упола склопљене, Нешто стрпљиво, коначно, лежало му је у лицу. Мир, у коме као да су сабрана сва искуства живота, све знање и патње и смрт. | : |

„Најважније сте сада чули,“ рече. „Можда сам се мало изгубио

"и сувише расплинуо на овим мрачним путевима, успомене,“ -ае

„Шта је даље било» питао сам. Е

Устао је и протеже се, као човек који се буди из сна. И, у ходу, наставља: Е - -

_ „Када сам се освестио, нисам знао где сам. Сумњао сам и да ли сам жив. Чекао сам један тренутак и ослушкивао сам самога

себе. Вребао сам себе самога. Упола затрпан у снегу једне удолине.

Лагано сам изронио. до свести о свом положају. Опипао сам тело, Р Д Ју

колико сам могао, јер су ми руке још увек биле везане жицом, Крв

је текла, удови су ме болели, али је изгледало да ме ниједан метак

није погодио. Да, живео сам, иако још увек у смртној опасности.“

Лагано, са бескрајним стрпљењем, раскинуо сам жице које су ми се биле дубоко урезале у крваве зглавке руку. Била је хладна ноћ. "Босоног, полунаг, неизмерно уморан, покушавао сам да се узверем уз брег који се дизао насупрот стене. Пузао сам, падао, устајао, опет исклизавао. Дрхтавица ме обузела, Борио сам се против умора и грознице. Борио сам се за живот. На врху брега нашао сам једну усамљену кућу, лагано се увукао у стају. Под сламом пао сам у

дубок сан. Још су дрхтале моје промрзле ноге и још једном прела- .

зиле пут тог ужасног дана. Јер сам још једном, у сну, проживео све што се догодило. У тренутку када сам, у сну, скакао са стене у бездан, пробудио сам се сав у зноју. Бела светлост падала ми на лице. " Уплашио сам се. Мислио сам, дан ме је изненадио. Али ме је то обасјавала светлост месеца. Изишао сам пред стају. Пода мном је лежао магловити предео. Сутјеске. Далеко у дубини блистала је сребрнаста трака реке, до које сам мордо доспети ради спасења. Је-

дино ноћ могла ме је спасти, И зато сам пожурио низ брег колико.

су ме рањаве ноге хтеле носити, Трње ме је убадало. Ноге су ми постале круте од зиме и неосетљиве као камен.

Био сам стигао скоро до села Гаће, када ме опколи једна усташка патрола. И опет сам погледао кроз тамне вратнице смрти. Патња и смрт изгледали су једино уточиште које ми је преостајало. Срце ми је било пуно очајања, али је безнадност дала моме гласу“ мир убедљивости, у часу када сам приповедао да сам сељак и да ме је нека банда опљачкала и претукла. Слушао сам како се до-= говарају да ли да ме поведу собом. Један старији човек инсистирао је на томе. Али један други презриво рече: „Пустите га нека иде, Погледајте га, ту авет. Што да себи и тај терет товаримо! Ни метка није вредан.“ И када патрола најзад оде, тај што је говорио остаде пи даде ми половину црног хлеба. Није ништа рекао, али у начину

е