Наша књижевност

302 - - х 5 Књижевност

ношћу, која је, ево, у удаљености већој од једног века, очувала, својом непосредношћу, пуну приступачност, јасност и разумљивост. Висока поетизација усамљености, индивидуализам подигнут до идеолошког култа, како у безобзирним, доследно асоцијалним потезима бајроновских анархистичких бунтовника, тако и у свим могућим тоновима лирике интимног живота појединца, од љубавних болова и горчина до слатких, омамних утеха, проналажених сањарским визијама или страсним бацањем у наручја природних лепота и страхота (тамних шума, ускипелих валова, фијука олује, ранопролетњих плаветнила љубичициних главица, итд.) —- сви најсубјективнији мисаони одрази неизгладивих противречности друштвене стварности генерација које су примиле наслеђе велике буржаоске револуције а учествовале (авај, и врло активно) у процесу његове постепене дезагрегације, преломили су се у осећајном свету Шуберта са присном топлином и дирљивом искреношћу исповести, какву је у поезији тада дао један Хајнрих Хајне (чији стихови, разуме се, нису мимоишли танану мелодичко-хармбнеку инвентивност младог композитора). Не само тотално исцрпни документ једног времена, него и тзв. вечита вредност. елементарно људских захтева — као што су лепота, радост, срећа. живота, мир у слободи и спокојству, разумна и правична делатност — очувани су у мноштву Шубертових песама, разбацаних по многобројним издањима, с муком рестаурисаних по оригиналним манускриптима сиромашног и за живота тако лежерно потцењиваног бечког композитора друге и треће деценије протеклог века.

Добро је што су се тумачи Шубертових песама на овом петом јавном часу Удружења музичких уметника Србије обратили чувеним циклусима мајстора „Тледа“: „Лепој воденичарки“ и „Зимском путовању“ оба циклуса на стихове песника Вилхелма Милера), као и свежњу последњих 14 песама, познатих под именом „Лабудова песма“. Добро је и што се поред непролазне вредности Шубертовог „Шеда“ није заборавила плодна и специфично романтичарски

вредна Шубертова клавирска продуктивност (два Емпромптиа свирала је Иванка

Петровић). Веома је добро што је за приказ Шубертовог камерног инструменталног стваралаштва између 14 гудачких квартета изабран баш један у групи последња три, онај садржајно по мало и енигматични а-мол, из 1824 године (када је и Бетовен компоновао свој Ес-дур квартет, опус 127), са чудном пле-

"сном контуром“ финала и једним Анданте-ставом чији 'тамно светли одблеспи

водеће теме убедљиво руше комотно одомаћену, плитко романсирану грађанску легендицу о „анђеоској“ ведрини овог генија мелодије, по занимању убогог клавирског пратиоца у метрополи царевине-чланице Свете Алијансе.

_ Гудачки квартет Пап-Лазаревић-Илић-Ајзенбранд примио је, вероватно, упозорења о гуливерском—понашању нормалног звука У лилипутанској „дворани“ дечјег позоришта лутака. Искусни, добри свирачи редуцирали су сасвим складно и пропорционално укупну сонорност своје акције. А тада, шта је насталог У (смањеном динамичком простору, пластика тонске грађе захтевала је тананије динамичко нијансирање него што је нормално, врашку тешкоћу сваког миниатуристичког рада, а ову је немогуће било остварити, па смо за резултат добили, уместо синтезе инструменталног квадрата, — четири инструментална тона, као да сваки долази из по једног угла собе. Шубертове песме интерпретирали су Катарина Јовановић (сопран) и Бранко Пивнички“ (бас), обоје — интонативно правилно, одмерено, стилизовано. Али, док је певачица (добро праћена од Је-

|