Наша књижевност

Музички преглед ПРЕ 303

лене Ненадовић за клавиром) занемаривала артикулациону технику у моделовању Шубертових тако „речитих“ тема, певач је (бледо праћен од Бранке Дојчиновић - Шарић) ово изражајно средство вокалног фразирања користио као експресивни стил тако легато вођене мелодиске линије да је ова добијала, почешће, глисандирајући покрет, који приличи плачевном или дертлијском сентиментализму, али не мушки експонираној трагици „Путника“ или „Путоказа“. Оба ова скретања не нарушавају основне компоненте Шубертовог музичког језика: мелодију, као носиоца карактера песме и хармонски склоп, који се у клавирском нарту често уздиже до исте те музичко-језичке функције, Ипак, пуну експресију Шубертов „Глед“ постиже само уз садејство диференциране артикулационе пластичности тонских фраза, дубоко сраслих са унутарњим покретом уметничких слика које носи песнички текст. М

_ Уводно предавање Андреје Прегера, више говорено но читано, набацивало је механички податке о Шуберту, његовом добу и његовом Бечу, избегавајући спретно и лежерно (како је већ пракса у Радио Београду, где је Прегер један од арбитара стила) не само одговоре на данас умесна и потребна питања о Шубертовом значају но и саме проблеме који би се сваком иоле озбиљном музи-. кологу природно и логично наметали. Само један изузетак у овако схваћеном задатку писања или говорења о музици ·Прегер је начинио. На самом крају свог предавања он је, такорећи узгред, као да је реч о некој секундарној чињеници, поменуо појаву складног подударања специфично музичке законитости мелодије са ·такође специфичном али другачијом законитошћу песничког текста у Штубертовим соло песмама. „Тајна“ животне снаге Шубертових песама управо је у том усклађивању изражајних средстава два разнолика уметничка језика (музичког и песничког), при чему специфична „законитост“ кретања и развијања мелодиске линије није жртвована метричкој „законитости“ у кретању и развијању стиха. Улога хармоније у комплексном дејству свих елемената музичке интонације — коју је, уосталом и предавач, такође узгред, поменуо и за коју чак и један санскритолог, син Штубертовог песника Милера, још 1885 године вели да се она креће „од благе једноставности до крајње симфониске силине“ — нераздружива је од мелодиске „законитости“ у Шубертовим песмама, да и не говоримо колико је самој целовитости Шубертовог музичког језика доприносила врло честа примена једнообразне ритмичке фигуре дужином "читавог једнег „Гледа“ и од коликог је значаја већ напред поменута техника певачке артикулације у извођењу ових песама. При крају свог кратког и трагичног живота, после опаке полне болести, после Бетовенове смрти — у којег је Шуберт из друштвеног прикрајка „малог“ музиканта увек са дивљењем упирао своје тешко кратковиде очи и којег је само годину и по дана физички. надживео — функција хармонског начела израшћује У потиштеној чистој души Штубертовој до тог степена да у „Лабудевој песми“, истинском последњем крику умируће беле птице, европског музичког романтизма, преузима на себе ранију улогу мелодиског начела, као што Хајнеов митолошки џин „Атлас“ (генијално опеван и од Штуберта) носи на својим плећима. сав јад света. То напуштање мелодиског принципа, ту замену мелодиске теме декламационим принципом речитатива, под навалом нових, продубљених садр- Т жаја за које Шубертова младалачка мелодика није више имала потребне носивости, Прегер није сматрао потребним ни да помене, иако он мора знати да је

ж

«