Наша књижевност

с) и 1 304 Књижевност

управо тај скоковити прелаз Шубертове музике у нов изражајни квалитет специфични музички одраз оног историски условљеног процеса у развитку музичког језика који преко Шуманових песама директно води у Вагнерову „вечиту мелодију, у начело говорне мелодике Хуга Волфа, начело које је музику увек онда савлађивало када су у ову уметност (кад и код Мусоргског, као и код Јаначека) надирали неодољиво нови идејни садржаји, који траже времена да се за њих изнађу и фиксирају адекватно интензивна специфично музичка изражајна средства па и нова, њима одговарајућа мелодика.

КОНЦЕРТ ИТАЛИЈАНСКЕ ПИАНИСТКИЊЕ

Солистички концерт младе италијанске уметнице на клавиру Адриане Бруњолини (одржан 12-11 и поновљен идуће вечери) имао је за наш концертни живот нарочиту вредност. Тај особити значај лежи у самом програму. Са изузетком Шопенове Баладем!-мол (ор. 52) све тачке на програму италијанске уметнице излазе из реда стандартне концертне праксе код наса не уступају ни за длаку пред делима која више-мање увек изнова слушамо. На прво место

_ истичемо Прелуднум арију и финале Сезара Франка, последње клавирско дело мајстора који је умео да оствари високи склад између строге класичарске озбиљности и силовите романтичарске страствености израза. Ако је Прелудиум, корал и фуга — из овог рода Франковог стваралаштва — дело које неодољиво дејствује дитирамбском узвишеношћу своје основне инкантације (сличне Баховој Хроматској фантазији или Бетовеновој клавирској сонати орш5 110), Прелудиум арија и- финале стоји на врхунцу Франкове доследности У спровођењу "начела подударности форме садржају и начела реализовања. цикличног јединства помоћу рекапитулације основних тема свих ранијих ставова у последњем (као и у симфонији 4-мол). Монументалност пропорција овог дела — које озареном поетичношћу осећања потсећа Кортоа на ликовног мајстора ране ренесансе Пиетра дела Франческа (док бих ја пре рекао Ботичелиа) — свакако је највише допринела да у младој италијанској пианисткињи уочимо истинског уметника, који је сву сложеност клавиристичке технике умео подредити људском смислу оног што свира, и што заиста са дубоким разумевањем свира. Адриана Бруњолини свирала је, затим, са истом зрелошћу правог музичара Менделсонове „Озбиљне варијације“ (ор. 54), које — уз две последње сонате (ор: 105 и 106) и „Шест прелудиума и фуга“ (ор. 35) — откривају онај прави мајсторски лик композиторов који се тешко може и наслутити у популарним „Песмама без речи“. Бетовенових „Дванаест варијација“ на тему коју је узео из једне игре, означене као руске у балету Паула Враницког „Девојка из шуме“, нако нису она што ће доцније (1808) бити „32 варијације, с-мол“, нити од оног реалистичког замаха који прожима „92 варијације на тему Диабелиевог валцера“, ипак наговештавају (особито последња, дванаеста), већ 1797 — када су компоноване —_ раскошну инвенцију мислиоца који ће дати праву енциклопедију типичних портрета у облику који може, кренути, од сасвим безначајних тема, да би их синтезом средстава као што су ритмика, хармонија и разрада форме преображавао у чудесне слике људске стварности. Најзад, и два музичка имена Италије, космополитски еклектик финог укуса, хумора и смисла за "гротеску

|