Наша књижевност

Музички преглед у Е 305

Алфредо Казела (рођен 1888, учио композицију код Фореа, у Паризу) и Сгамбатиев некадашњи ученик клавира, оштроумни конструктивист Манлио ди Вероли (рођен 1888, композитор двеју оркестарских „Импресија“ и „Драматичне сцене“ за соло сопран и оркестар) допринели су обогаћењу наше концертне лектире. У Казелиних „11 комада за децу“ Адриана Бруњолини уносила је стваралачки дух реалистичког пианистичког цртања одређених сцена из живота. деце, док је Ди Веролиеве варијације моделирала са изванредно богатом арти-

кулационом диференцираношћу тона, без чега би интелектуалистички фиксиране _ карактерне црте ових варијација остале бизарне и хладне скептичарске комбинације композиционих проблема какви се обично третирају у западноевропским модернистичким инструменталним етидама.

Шопенову баладу дала је римска пианисткиња са нескривеним искреним, девојачким сентиментом. Њен фини туше, прецизна ритмичност, високо музи» кални смисао за динамичка: и агогичка кретања, меморија управљана интелигентним обухватањем музичких форми логиком саме њихове структуре и изнад свега бистри и живи однос према идејној суштини дела — говоре убедљиво О веома изузетној даровитости пианисткиње. Тим упадљивим одликама Адриана Бруњолини претставила се веђ од првих фраза сонате · Балдасара Галупна (1706—1785), на чијим се ехо-репетицијама типично "чембалистичког стила одмах показала стилистичка чистота рада младе уметнице.

ПРВИ КОНЦЕРТИ СИМФОНИСКОГ ОРКЕСТРА НР СРБИЈЕ

Дуге организационе припреме за оснивање државног симфониског оркестра Србије, какав имају, већ дуже времена, и НР Хрватска. и НР Словенија, уродиле су најзад плодом. Састављен из досадашњег симфониског оркестра Радио Београда, који је као такав престао да постоји, из 14 чланова симфоНиског оркестра Централног дома Југословенске армије и 6 чланова оркестра Опере Народног позоришта, Симфониски оркестар НР Србије броји сада 85 чланова, што је за први момент сасвим задовољавајући састав.

У кратким временским размацима нови оркестар је већ три пута изашао пред јавност. Први свечани концерт Симфониског оркестра Србије, одржан 6 и поновљен 7 фебруара под управом директора Крешимира Барановића, донео је следећи програм: ћ-мол симфонију Чајковског (шесту), други концерт за виолину Станојла Рајичића џи Четири игре одабране из Дворжакова два циклуса „Славенских игара“, од којих сваки чини цикличну форму — свиту од па осам игара. Делу Чајковског, очевидно, поклоњена је жива и студиозна пажња, и

Ф

управо та чињеница да нам се нови оркестар претставио са композицијом која

је врло позната и код нас вен много пута извођена омогућила је да добро уочимо несумњиве предности новог ансамбла над свим ранијим. Концертантни, солистички радни морал чланова испољио се у симфонији Чајковског у виду максималног залагања сваког појединца а потстрек за такву делатност дао је, разуме се по себи, диригент Барановић, истински мајстор свог посла.

Међутим, његово тумачење највећег, или бар најинтимнијег, најконфесионалнијег дела Петра Иљића, налаже да се на томе задржимо који трен, Барановић је, као диригент, динамичар. Он изврсно моделира фразу симфониског

.