Наша књижевност

Осврти _ - Г ; 435

Готово истовремено са славним индиским романсијером, у Паризу је боравио и познати чилеански песник-револуционар Пабло Неруда, који се пре неколико месеци вратио из Индије, у којој је, још пре петнаест година, неко време живео као чилеански конзул. У једном интервјуу, он је изложио и своја сумарна запажања о савременим књижевним настојањима у Индији. „Раније, — рекао ге он, — када смо говорили о Индији, мислили смо на Тагору и Киплинга. Данас, то већ није тако, Постоји велик број песника који певају на свим безбројним "националним језицима Индије, на урдском, хиндуском, бенгалском... ти песници

_ стварају политичку поезију и читају је на митинзима, сељацима и радницима. То је поезија која излази из затвора. Срео сам се са песницима који су били две, три, или више година у затвору, као, на пример, Сирдар, који је бно лишен слободе само зато што је прочитао једну своју песму пред народом... У Индији песме се не читају, као код нас, оне се певају. Поезија има код њих нечег од инкантације. Присутни прате криковима певање песме; то појачава ритам. Свакога пута, када који песник пева, око њега се окупи тридесет до четрдесет људи, са добошима, и учествују у певању. То је, очигледно, нешто сасвим друкчије од наше поезије. Међутим, то су песме истог карактера, песме о борби, песме о земљи, песме о штрајку, песме о миру. - - Е

Напредни индиски књижевници, по обавештењима Мулка Раја Ананда, окупљени су око своје организације „Удружења прогресивних књижевника Индије“, која је основана још 1985 године у оквиру антифашистичке и антиимперијалистичке борбе. У редовима ове организације налазе се најзначајнији индиски књижевници свих главних језика. -

ЗА КУЛТУРНО ИЗДАВАЊЕ ПРЕВОДА

Француски књижевни критичар Рене Лалу, који у листу [ег поџуџуе!]е5 је бегај ге држи сталну критичку рубрику под насловом Књига ове недеље, приказао је недавно роман Џона Штајнбека Непознатом богу, који је све године први пут објављен на француском језику. У свом мање-више информативном приказу Лалу инсистира на већој култури издавања страних књига и замера издавачу (Галимар) што на овој књизи није обележио да се она на енглеском језику појавила у Америци још 1923 године»

Права замерка, која би, у много широј и оштријој форми, могла да се примени и на добар део наше издавачке делатности; јер, — авај! — код нас нису ретка издања страних књига на којима није обележена ни година појаве дела, ни оригиналан испис имена писца, ни аутентичан наслов књиге на језику оригинала, а понекад, чак, ни име преводиоца, као да се ради о безначајном и неодговорном послу. Ако су, у годинама између два рата, издавачи мењали паслове оригинала -и крили годину појаве понеког дела из чисто трговачког разлога, данас више не би смело бити места таквим меркантилним (у суштини некултурним) тежњама, које граниче с неодговорпошћу. Зар се, само примера ради, Ибањезов роман Маге погЕгит није пре десетак година појавио у два разна издања под два разна насловар Зар није исти случај био са романом Јохана Бојера Лофотски рибари, са читавим низом других делаг

Ту моралну неосетљивост издавача треба потпуно ликвидирати. У борби за што већу културу издања књиге, мора се, поред избора, превода, редакције,