Наша књижевност

Осврти - = - — 437

РАЗВИТАК ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ У ФРАНЦУСКОЈ

Познати француски издавач Бернар Грасе, који држи једну од највећих и најпознатијих издавачких кућа у Паризу, објавио је, ту недавно, једно дугачко писмо о условима успеха у књижарству. Мако његова расматрања показују очигледну тенденцију рекламирања властитог издавачког предузећа, у њима има и извесних појединости које бацају јарку светлост на развитак књижарства у Француској. Основна Грасеова мисао, формулисана на самодопадан и кокетни "начин, могла би се свести на то да право издавачко пословање, од кога писци имају неоцењиве користи, уствари почиње с поколењем издавача коме припада и сам Грасе. -

Нема сумње, подаци које Грасе наводи необично су занимљиви. Ако је веровати његовом тврђењу, поједина књижевна дела почела су постизавати велике тираже тек између 1920 и 1930 године. До тог времена, хтео би Грасе да сугерише, — и најславнија дела једва су излазила у неколико хиљада примерака. Он помиње случај Вовенарга, кога је нико мањи од Волтера покушао да лансира, узалуд. Затим наводи извесне појединости о тиражима књига и хонорарима двојице великих романсијера ХТХ столећа, Стендала и Балзака. По уговору између Стендала и издавача Моњиа, Стендалово дело О љубави штампано је свега у 1.000 примерака. Уговором је такође предвиђено да ће издавач све дотле продавати књигу искључиво за себе, док не наплати све издавачке и друге трошкове. У уговору који је Стендал склопио, 8 априла 1830, с 'издавачем Левавасером за роман Црвено и црно, предвиђено је да ће се дело штампати свега у 1:500 примерака. За свој други велики роман, Картузијански манастир у Парми, Стендал је имао да прими хонорар од 2.500 франака. За штампање свих својих књига између 1817 и 1831 укупно је добио 5.200 франака. У тој своти 3.000 франака отпада само на Шетње по Риму и Црвено и црно. У једној критици Картузијанског манастира, објављеној у Париској ревији, Балзак је покушао да нађе разлоге релативно слабој прођи Стендалових дела: „Највећа запрека заслуженом угледа г. Бејла долази отуда што Картузијански манастир може стећи читалаца способних да у њему уживају само међу дипломатима, министрима, посматрачима, најистакнутијим члановима високог друштва, најдоличнијим уметницима, најзад, међу оних дванаест или петнаест стотина особа које се налазе на челу Европе.“ ;

Но, ни Балзакова дела нису: имала много више успеха. Узалуд се он вајкао, 1832 године, у једној приватној посвети свога Сеоског лекара: „Већ дуже времена мене прогања жеља за литерарном славом, која се састоји у томе да се прода у неизбројивим хиљадама „примерака једна мала књига !п-осфаџо.“ Пошто је потписао један уговор с издавачем Хецелом, Балзак је писао: „Моја дела доносиће читаво богатство тек онда кад ја не будем имао потребе за њим; јер потребно је двадесет и пет година да један успех постане финансиски; јер потребно је пола века да једно велико дело буде схваћено.“ И доиста, о томе речито говоре тиражи његових дела, за живота. За 28 књига, које је написао између 1820 и 1825, добио је укупно око 7.000 франака. По уговору који је склопио са гђом Делоне за своје Сцене из приватног живота имао је