Наша књижевност

Белешке

сејића, Мојсеја Игњатовића, Јоакима Вујића и Атанасија Николића. У при" логу „Да ли је Стојковићев „Кандор“

роман“ Светислав Марић је указао на-

погрешну дефиницију према којој је „Кандор“ Атанасија Стојковића роман и утврдио да је то, уствари, спис филозофске садржине, у коме се излаже Кантова филозофија, иако се Кант, чије је учење званично било забрањено, нигде не спомиње. На ранији период новије историје српске

књижевности односе се и две беле- -

шке: „Стогодишњица „Аналитике“ Платона Атанацковића“ од Дим. Кириловића, где је изнесена судбина ове ретке књиге коју је спалио патријарх Рајачић, и „Једна заборављена књижица“ од Страхиње Костића, гле је приказана романтична историска приповетка са предметом из доба првог устанка, коју је пре више од _ сто година написао Хајнрих Мецл. Далеко мање пажње посвећено је новијем пероду наше књижевности. У чланку „Песме Бранка Радичевића у немачким преводима“ Страхиња Костић је преводе Бранкових песама на немачки упоредио са оригиналима и дошао до закључка да је у преводима изгубљена лепота ори-

гинала. У кратком прилогу „Зачеци

српске штампе“ Јоса Шокчић пише о рукописном листу „ЈЂубав“, који је 1864 и 1865 године излазио у Суботици, пи о „Буњевачким и шокачким новинама“, које су шест година касније штампане у истом месту. У „Прилозима · проучавању _— Стевана Сремца“ Бошко Новаковић је, поредећи првобитно штампану варијанту „Вукадина“ са касније проширеним текстом, показао да ова прерада, која је дело уметнички усавршила, доказује да је Сремац имао критичарских особина. Да је упоредио Сремчева штампана дела са њиховим рукописима, којих има доста, Новаковић би

нашао још више потврда за ову сво-'

ју тезу. У другом делу свога прилога Новаковић је настојао да разјасни Гогољев утицај на Сремца. По-

449

што је изложио оно што је о томе проблему писано пре њега, Новаковић је извршио поређење једног одломка „Поп Ћире и поп Спире“ са сличним одломком из „Мртвих душа“ и закључио да су Гогољева дела послужила Сремцу само као потстрек за стварање а не и за угледање. У нужна истраживања о томе када је и како дошло до тога потстрека, Новаковић се није упуштао. У чланку „Извори за изучавање Душана Васиљева“ Живан Милисавац се критички осврнуо на досадању литературу о овом песнику и указао на изворе за његово проучавање: песникову преписку са једним другом и биографске податке које је оставио песников брат, који је и сам био писац. Милисавац има право када се љути на оне који су о Васиљеву писали површно, саопштавали само по неколико штурих података из песникова живота, и то најчешће нетачно; а нису се упуштали у објашњење прилика и времена у којима је песник живео, али се претерано жали на недовољност и непоузданост извора о песникову животу. Зар је то мало имати преписку, биографске податке из прве руке, архивска и друга документа и многе живе савременике»! Може се у неке од ових извора посумњати, али испитивач има могућност да их напоредним изворима провери.

Корисна је информативна белешка Триве Милитара „О новосадским архивама.“ Она пружа обавештење о великим пустошењима која су прошли ратови нанели у српским архивама на територији Војводине.

Научни напори Матице српске у-

"родили су знатним плодом. Мако би

се о квалитету неких његових прилога могло дискутовати, а методу појединих од њих озбиљно замерити, „Научни зборник Матице српске“ достојан је наше најстарије културне уставове на територији Војводине.

Др Живомир МЛАДЕНОВИЋ

ЕНГЛЕСКИ КАРАКТЕРИ И МАНИРИ

Наравно, ово је врло мала, али

ипак доста оштра сличица о томе како млад Енглез, са довршеном

школом и положеним испитима, улази у посао. Уједно сличица о томе како се сви Енглези као ватре чу-