Наша књижевност

са

Проблеми нашег језика 3

цања и натезања, а са довољном брзином и очигледношћу, крепко исказати оно што само време од нас захтева да изразимо, да бисмо се снашли у свету, у васиони. Иначе, ако тога нема, заостајемо. Фаза наша задоцњава. Талас времена пребацује нас. А главно је заостајање, вазда, у језику; све док језик није кадар да изрази модерну мисао, ми нисмо модерни. Међутим, време не чека никога, па ни нас, ни наше повремене стваралачке потезе.

Меје се — донекле — и гнуша све већег и већег броја савремених „језика цивилизапије“. Сувише се прилагођују једни другима, да би изразили извесне свеопште битне чињенице. А и како ће друкчије» Сувише пресликавају. Губе сок, мезгру, оригиналност. Као лингвиста, Меје у дубини срца несумњиво жали за идилом оригиналних и скучених језика, нелогичних и невештих, а који су били тако дражесни за научника, као безброј шарених лептира, чудних боја и зашарака. А сад, све више личе једни на друге — авај! јер имају да изразе нешто основно у великом културном наслеђу света. И сам „менталитет , сама „душа“ појединих великих модерних језика — све то некако иде извесним правцем развоја, који се опипљиво осећа: правцем веће апстракције, правцем избегавања случајних нелогичних и произвољних категорија, на које се наишло а наилазило, све узгред, у току стихијског стварања језика. Наросито је Мејеу жао малих језика европских који губе сваку оригиналност (наслањајући се на велике, и вредно „пресликавајући“), а не могу на ино: јер ми живимо у времену бурном, у времену муње-

витих умовања и закључивања, у времену у коме треба водити

магновени надзор над заплетима и психологије и свакојаких умствених структура и конструкција,

Чини ми се да и Меје, и толики други, тако значајни лингвисти губе из вида, у овом и сличним случајевима, нешто о чему су они, умстини, изванредно обавештени: промену говорне мелодије. Фонетика је данас наука бујна, она цвета; апарати се усавршавају, резултати се гомилају. Али се губи из вида утицај мелодије као стваралачког фактора, при насталим језичним Променама. Дакле: обично само констатујемо да дотични народ, у дотичном свом раздобљу, пева при говору овако и онако, док би ваљало утврдити: д дотични “народ пева тако и тако да би таквим певањем постигао оно што није кадар да постигне другим граматичким и синтактичким путевима. Литература је о самоме предмету огромна. Нећу вас замарати њоме. Још док сам био ђак на Сорбони, и учио социологију код Диркајма и Леви-Брила, чудило ме је зашто Леви“ Брил који је, са толико блеска и сјаја, прионуо изучавању „примитивног менталитета“ — зашто он тако мало пажње обраћа говорој мелодији код својих „прелогичара“. Он има изванредне опаске (у свих својих шест класичних књига) о категоријама граматичким, о тешком, мучном и тетуравом ходу човечанства ка све већој апстракцији, — од које нз побегосмо више ни ми, и не можемо ни "побећи, као ни од математике — морамо тим путем. Али, питање