Наша књижевност

966 —-- - Књижевност

мелодије он само узгред додирује, као да је другостепено. Ја сам, међутим, увек мислио да је то питање у језику првостепено, а данас можда и понајзначајније обележје живога, „витаминскога“ начела у целокупном нашем доказивању, закључивању, обраћању пажње. Исти је случај са баснословним проучавањима Малиновског, са мисаоним системом Касирера. Кожибски (Когхуђакт) који је уста-. ласао Америку и њене највеће научнике својом тврдњом да нас све језик, својим застарелим изражавањем, заводи на странпутице, нарочито уколико му „као инструменту структура није довољно слична са човековим нервним системом и структуром васионе“ („Зсјепсе епа запеу“), — тај знаменити Кожибски не обраћа довољно пажње на говорну мелодију. А она је у стању да измири опреке, та подвуче разлике, јаче но икоја граматика, да унесе смисла логике где их има врло мало, и нимало, и, наравно, и да нас заваде, још и горе но граматика и синтакса. Професор Жан Пјаже (Ртасег), у својим епохалним „генетичким“ и епистемолошким студијама 0 стварању појмова сваке врсте код деце (каузалитет, простор, време итд. итд.), не посвећује готово никакву пажњу мелодији. А сваки песник, од Пиндара и Литај Поа наовамо, зна колико је мелодија битна у језичном нашем доживљају! Рекох: у језичном доживља ју — а то значи уопште, у сваком нашем људском доживљају; на зло и на добро. Више је чак и саме чисте логике у говорној мелодији, но што је то икада пало и на ум вашим психолозима и лингвистима. Да, Хорацио! Мелодија подвлачи, а она и изглађује; она истиче, она н забашурује; она спаја а она и раздваја; она сакрива, она ни от крива, И стално је остварена у људском општењу извесна основна илузија: о паралелизму између доживљаја и мелодије ко јом је доживљај изнесен. Без те илузије нема ни књижевности: добре ни рђаве. Рекао сам да вас не замарам цитатима и писцима. Имам их и на претек. И просто сам згранут њима. Шта је човечанство учило откако постоји» Учило је да говори. То му се није давало лако. Погледајмо све литературе, све умотворине народне, од првих му дана, до Пруста и Валерија. Све упут: како да се изразимо. Погледајмо толике реторске школе код старих Грка и Латина; училе су човека једноме јединоме: како да говори. Зар човек још увек не зна, не уме да говори, да се изрази прикладно и коначног Да, он се једнако учи томе своме првоме и основном= послу. Шта су друго све наше школе, сва наша настава, сва наша култура, па и сама математика» | Е · Платон је стално истицао, још у првим својим диалозима, па најзад и у дубокој старости, у „Законима : да прва и основна настава мора бити настава музике. Кад се сетимо да је музика била "(за наша савремена мерила) и оскудна и неразвијена код Грка, онда "нам мора сванути сазнање да је Платон у „настави музике“ подразумевао: помоћну науку за развијање моћи и вештине говора; смисао за музичке интервале и за танане складове и преливе у говорној