Наша књижевност

Проблеми нашег језика · 357

мелодији, која до краја изражава и носи рашчлањену људску мисао, подрхвавајући њоме.

Па чему су то учили грчки ретори Грке и Римљане, "Средњи век и све нас који смо баштинили њихово велико математичко, и пре свега, изражајно наслеђе» Учили су њих, учили су и нас: да

правимо реченице, да правимо периоде — а не да вичемо, не да вапијемо, не да урличемо, не да вриштимо, трошећи се у првобитне.

јауке, екстазе и крикове. Реченица је прегледна: у њој имамо власт кад речима; умним погледом обухватамо њене састојке, ради надзора, перспективе, и ради наше над њима власти. У своме делу о постанку говора Ренан (Ре Роплотте ди Јапсате, на стр. 194 и даље) приписује само. индоевропским језицима моћ да изразе високу апстракцију и да се довину до коначне гипкости у изражају најприснијих међуодноса. Периода је реченична (тај усавршени грчки врховни

производ): „дивљења достојна тајна којом се у јединствену целину

усклађују разнолики удови реченице“. Ми бисмо рекли да су Грци, развивши „периоду“ до највећег блеска и прегледности, омогућили човеку да групе речи подешава како је њему згодно и прегледно, а не онако како би то хтеле поједине речи, вукупи свака на своју страну. |

Погледајмо наш језик, и сетимо се како смо још недавно говорили. Збиља, речи су прилично вукле свака на своју страну. Када сам ја био млал, сећам се како се натенане певало, певушило и запевало, у говору, и како је свака реч вукла за собом свој дугачки реп од ненаглашених слогова, као каква шарена сврака, као нека-

дашња млада што је вукла свој шлеп кад излази из цркве — и још

јој га две девојчице придржавају. Или, да узмемо онај пример из народне песме: ступа царица, а дворкиње јој придржавају скуте и рукаве. Има у тим скутима и рукавима нешто што обележава некадашњу царицу звану: реч. Лагано је ступала ходом царским. И неодољива Бадрул-Будур, заносна султанија, тако ступа, бескрајно свечано, са репом од свиле, улазећи у веледворе свога супруга, Аладина, владара над лампом чаробном. Све је то чаробан свет, те старе речи: оне ходе лагано, зрачећи блеском замршеним и волшебним. Све је то прастара бајка, те некадашње речи. Где би оне да потеку журно, да полете, да се унезвере, да се устреме нагло, да се извинуг Елем, лагана је била реч. Она је изражавала читаву своју суштину. И живело се реч по реч, а не на групе речи. Треба посматрати наше скаске, од Вука и након Вука. Код Вука су још свечане, лагане, споре и царске. Епски се крећу, као вечност да иде у походе вечности, сунце у походу месецу. А доцније, у збиркама безбојним, све су већма крње и кусе. На крају, у последњим објављеним зборнишима, све су им перушке почупане, и не личе ни на шта: неке бедне, скучене анегдотице и причуљице.

Та наша спора реч некадашња! Који су млађи међу вама, можда је нису ни запамтили! Као да је полако и тек постепено долазила до свести о себи самој, и о својој суштини! За речју низала