Наша књижевност

368 Књижевност

се реч, у благом таласању, као хум за хумом, брежуљак за брежуљком, у пределу брдовитом. Нигде им краја. И ипак — сви, личе једни на друге: такво је само тле, ту

Основни проблем људскога говора и његовога даљега развоја био је: низати речи, правити реченицу, прећи из речи у реч. Како. да се пређе из речи у рече Како смо ми прелазили» Не увек лако. Али то се морало, морало по сваку цену.

Код нас се, по граматикама, увек истиче значај наглашенога слога, а ништа се Не говори о следећем, ненаглашеном слогу. Ти следећи, ненаглашени слогови, углавном су били препуштени дужини. Реч је падала (осим, непосредно после узлазних акцената; ту се нешто мало уздизала), врло мало падала, и грчевито се дуљила.

- Познати наш лингвиста Јован Бошковић означавао је те дужине,

и често има, на једној јединој речи, по три знака за дужину самогласника, после акцентованога слога. Сећам се наше сталне ђачке

_ шеге када је наш професор српскога у Београдској Првој мушкој,

покојни Гаја Јовановић (страстан језички чистунац!) сладострасно изговарао пенетиве плурала: људи, капа, породица итд. итд. Ми смо са уживањем очекивали оне бескрајне, ненаглашене дужине нашега отегнутога епскога говора, којима се толико дивио Вук, да их је писао понеки пут и у два слога. Те дужине никако нису могле да се отргну од речи. А каква је њихова била функција» Да нас вежу са следећом речју! Чак су се и вокали спајали! Из једнога вокала, нарочитим глисандом (задржаним на извесној висини) прелазило се у други вокал, као из реке у реку, а реченица је била слив. Ми смо имали (имамо и сад, где се тако говори) „везивање“, које је доследније од француског, јер се у њему не води рачуна о зеву; шта више, и по неколико се вокала уноси у једну једину трепераву заједницу. Везивање је општа мелодијска појава нашег старог говора. Оно, донекле, одговара древној грчкој „акрибији, разговетности изговорених слогова. Наши ненаглашени слогови нису се гу ои ни развејавали; они су се, напротив, отезали у своме паду, који ниј

био нагао, који је запињао из петних жила, да нагао не буде. И 1 реч се везивала за другу реч помоћу ненаглашенога свога дела, трупа, који се још и отезао у недоглед. Речи су ишле у спој, у заједницу. Тај спој, та заједница, били су спори, гломазни и непрегледни, али су ипак остваривали жив говор који напред граби. Тако је реч могла да нађе мост за другу реч. Када је Хегел писао о познатој промени која је настала у класичним језицима тамо негде у 4-ом веку, и доцније (уништење система дужинског, и избијанњх 15 на видело система акценатског) он је истакао ову промену прозодије као извесну еволуцију (у духу своје филозофије) на боље, на потпуније, на доследније: германски акценат (по њему) превладао је; а оно што је смисаоно важније, дошло је до израза у акценту на самом корену речи, место да се акцентом произвољно ките чак п неважни слогови на крају, слогови који означавају граматичке. а не смисаоне преливе. На томе, на тој претежности смисла, код

»