Наша књижевност

а

Проблеми нашег језика 369.

сваке наглашене речи, Хегел је засновао и читав систем своје естетике. Делакроа (Рејасгојх), мој професор на Сорбони, покушао је да

ово умовање још и прошири на друге области. У ствари, и поред.

толиких ауторитета, са којима долазим у опреку, ја сматрам да су акценти на претпоследњем и последњем слогу, и слично (и код класичних народа и код Француза) долазили и услед свести о потреба да се реч веже са идућом: дакле, смисао је ту нешто одбачен у страну, да би се омогућила веза, спој, груписање, Ми смо пак, у нашем језику, тај проблем решавали на тај начин што смо ненаглашшеним падајућим слоговима додавали нешто снаге (за пословање) помоћу отезања, помоћу дужина. (Овде мислим, дакле, на слогов> после акцента; јер наши слогови пре акцента нису никада обележени дужином; они хитају ка акценту и немају времена да се задржавају.) Гако се ткао лагани спој ткива речи, и то углавном још све у великим интервалима, у квартама, у квинтама; те су тако речи наше у говору, место да се дробним поскоцима пењу или спуштају, или као чигра понгравају, уистини једнако скакале акцентом за читаву квинту (па и више, узевши од последњег срозаног слога) да би, полако и отегнуто, енет падале, с гране на грану, и тако се спремиле за нови нагли успон. За ово имамо и безброј примера у црквеној литургији, у црквеној литератури. А треба да се сетимо само како се говорило по нашим селима, и то не у Вуково време, већ још и сасвим недавно: издиг, пад, издиг, пад — где ту да се осети шта је значајније, чему реченица тежи» Та то и није реченица колико ход и пребачај од речи до речи. Где је ту прегледност, страст, драма, замршенији односе У својој „типологији музичке обларености“ професор Алберт Велек (У/еЏек) много говори о интервалском гибању просечно обдарених људи (без апсолутнога слуха), приликом певања. Он и не слути да је овакво монотоно кретање легло у суштину једне наше везилачке говорне технике. Та је техника епска, монотона; она Бе дозвољава да се уоче тананији преливи и схвате замршенији одноша ји. - -

Такво епско везивање, у великим: интервалима а уз једнолику „крупну громогласност, — омогућава тип реченице са сталним дометањем нове речи. Реченица се да продужити у бескрај.

Међутим, и десетерац је једна врста нагонског обрасца за стварање прегледније реченице. Пошто прелом после четвртог слога сече мелодију (прекида је), то се пети слог (дакле, други чланак стиха) надовезује без гибања, без спајања, са четвртим; дакле нешто самосталније, и тако се таласамо до последњег слога. Омогућен Је и опипљиво приказан известан однос двеју група речи: једне, из првог чланка (прва четири слога), и друге из другог чланка (осталих шест слогова). Тако је створена извесна прегледност. Таква заједпица речи оспособила је народ да мисли у два таласа, који се међу-

собно одмеравају. То је образац који помаже људској мисли и“

чуству да се снађу, придржавајући их попут какве скеле, каквог помоћног првобитног механизма. М сасвим је добро забележио