Наша књижевност

пе мр

371 ; 3790 = Књижевност

Мурко, у току сваког свог проучавања „на лицу места, — колико епски народ види у десетерцу нешто и природно и знача јно, једино кадро да мисао опипљиво прикаже и рашчлани. Просто на просто, народ је себи створио образац за прегледнију реченицу. Исто тако, примећује Мурко, да се изражавање помоћу десетерца противи

нечем савременом, што је сад у току. Да, рекли бисмо ми, протива |

се- за мршени јим савременим реченичним склоповима, расклапањима

и груписањима. _ Ја мислим да је сваки шаблонски народни стих покушај од

стране народа да се снађе у реченици, са одмереним и дослућеним

дејствима. За то је разумљив, са тога гледишта, и Валери, кад се боји да напусти класични француски александринац чији су му домети и вртлози познати: он се плаши пустоловине са мање прокушаним ћудљивим ритмовима, који би га могли завести куда он не жели и неће.

"И тако је везивање појединих речи у реченицу био основи проблем словеснога и разговетнога изражавања, и код нас. Али до Ренанове (односно Деметриосове, старогрчке) „периоде“ још нисмо били потпуно дошли. Како да заталасамо речи у дуже прегледне групе, у јата звездана, која ћемо мерити и промераватиг Како то

да учинимо кад нам речи иду тромо, и св ака толико вуче себи, -

да нам просто не дају ни за тренутак да се коначно освестимо, ко начно ослободимо од њиховог силовитог доживљаја»

Међутим: „периода“ је не само основа грчкоримског наслеђа. Без ње не можемо ући ни у суштину модерне технике, која нам преображава земљу, и која нас води у једину достојну будућност. Без ње не можемо имати ни добрих упбеника, нити наши безбројни ђаци могу да се спремају за испите на модеран начин. Они морају да уче напамет, и да уче епски реч по реч, да набрајају, уколико не располажу разговетном реченичном периодом, која води више рачуна о груди речи, него ли о појединим речима. Тек остварење пре гледне мелодије, која групише речи у одношајне заједнице, тек то даје нам јасну интелектуалну, праву власт над речима, над њиховим међуодносом: тек нас то издиже до улоге и сагледача и посматрача и руководиоца — док смо раније били у улози оног који једнако доживљује чак и најситније ћефове и најбезначајнијих речи (које, у датој реченици, не би требало ни да играју другу улогу. осим оне најподређеније). –

У изврсном америчком уџшбенику о детету и школском програму (Тве сва апа а стисшит бу Ј. Миштгау [ее апа Погш5 Мау Геег, Њујорк 1950) углавном се полемише противу старе школе, која није обраћала пажње на „живи језик“ (ми бисмо рекли још и на: доказну мелодију коју има говорни језик). Ту се вели да је најосновнија ствар: „научити мислити у реченицама“ (наречито стр. 375: јеапшпе ко. иако ја сепгепсе5). И то већ од првог разреда основне школе! Дају се рецепти: како да се речи у реченици присно вежу, а не лабаво набрајају. Чине се покушаји са изостављањем веза (на пр. „и )