Наша књижевност

Проблеми нашег језика у У 5 371

и остваривањем „тешње структуре“. Говори се о подређивању и усклађивању појмова реченичних, у целину реченице. Тражи се „функционално“, а не произвољно читање. Једном речи, тражи се смисаона мелодија која нам даје увид у односе — место да набрајамо и доживљујемо све реч по реч. Тражи се и да учење буде не: реч по реч, него да би се обухватило читаво градиво. Литература коју наводе, страховита је по обиму. А то је у Америци, у стихији језика енглеског, који је, откад себе, савладао реченицу, ослободивши се епско-доживљаног начела већ пре толико векова! Шта онда да кажемо за нас, који се тек јуче ишчаурисмо из старовремског епа у нешто што мора, под претњом смртне опасности, да иде даље, у вратоломне али и спасоносне модерне брвине и свеобухвате, и у ону способност за коначно апстрактнији доживљај, о којој вели Хвајтхед да нам „само она и даје право оруђе којим можемо контролисати нашу мисао кад се порве са конкретним“. Хтео бих, онако узгред, да споменем основни став професора Анри Поенкареа, од кога почиње сав велики развој модерне математичке мисли. (Био је страстан заговорник хуманизма: у класичним језицима видео је оруђе разговетне људске мисли.) Он нам је често прекидао час небеске механике на Сорбони, и решавање најтежих једначина, само да нам нагласи и за цео живот у главу усади једно једино и основно: ми „суштине“ и „ствари, чак и не морамо разумевати, али, све смо моћнији, уколико већма схватамо односе између ствари.

А то нам пружа математика. И та идеја о односима — која је.

данас, после Поенкареа, Расла и Хвајтхеда, и „гешталтиста“, у највећем јеку и напону, и која је допунила пропуштене Аристотелове категорије — та ми идеја не слази с ума кад мислим на развој нашег језика: доживљујући, некада, све реч по-реч, ми нисмо били кадри да прегледно похватамо конце односа између наведених појмова у реченици. За нас је дошло, дакле, крајње време да се оспособимо за брзи саглед реченичних односа. Где је то било могуће у древној нашој, отегнутој реченичној попевци, налик на цвиљење и нарицање»

Рекосмо: решења су долазила стално. Прво решење: везивање, оно „крупно“ везивање у заморно једноликим интервалима. Друго решење: стих, десетерац. Цезура, уносећи паузу у везивање, стварала је два таласа, која смо, један према другоме, истицали. А остајали су и акценти, и дужине. А

Сад је требало нешто жртвовати. Почели смо да жртвујемо дужине, и заједница је постала приснија. Долази у књижевности оно

што бих назвао: војвођанско, или новосадско решење, Ако хоћете“

и сентандрејско: Јаша Игњатовић. Његове су реченице зачудо живе, изразите, и имају присну мелодију. Оне нису отегнуте. И какав је Јаша Игњатовић у свом основном слогу, такав је и кад гради ромен, и кад прави огромне фреске из народног живота: све битно, само битно, најбитније; он поражава сажетошћу, збијеношћу, жељом да каже само суштину суштине; нечим телеграфским. Како је то по-

стигнуто с погледом на мелодију Жртвују се дужине (сви они