Наша књижевност

За = Књижевност

бесконачни генетиви плурала!) а акценти се егзалтују, још већма истичу, у духу војвођанске говорне тежње, Андрић, (у „Госпођици“) осећа војвођанског адвоката како говори „мазно“. То је тај војвођански говорни стил, да акценат дође до врхунца, до најличнијег преображаја, до „мазнога“ — а све остало да се подреди томе личноме, томе индивидуалноме. Тако дужине малаксавају, слабе, оцветавају; тако се и веза од речи до речи не изводи помоћу отегнутога извијања слогова, и „превртања као у ластавице; већ се јако нагласи што је наглашено, и реченица трчи, колико може, од акцента до акцента, не бринући се много за оно што није наглашено. Акцепат долази до свога највећега триумфа. Дужина се сломила. Акценат је све. Али: има га много, премного. Како лепо, реците ак хоћете и „мазно“, како присно и црвкутно тече и пенуша се текст Јаше Игњатовића! Мислим да су занесену мелодију неутољивог говора критичари наши потпуно пречули у том тако звучном, тако течном, тако жуборном Јаши Игњатовићу!

Откуд ти претерани акценти, и шта је дошло место дужина» Меогли бисмо и у слици да осетимо тај преображај, у Војводини; наравно, слика ни у ком случа ју није и доказ, него само нека врста наговештаја. У равној Војводини све што иоле тежи да се одигне од тла, све добија знамење акцента: најмањи ђерам, и најмањи црквени торањ. На тај начин плахо чезнемо за на јмањом узвишицом, и према њој се равнамо. А дужине» У бесконачном зањихају низије који се пружа и шири до накрај обзорја, дужине се и не разликују, оне тону, по њима се не оријентишемо. Па бисмо могли, у највећем чуду, и то да приметимо, да су дужине (мислим на дужине на сло“ говима нашим) у кршевитој Херцеговини на јотегнутије; тамо где се сваки час колебају, клате, кидају, и истржу линије долина планинских, венаца и врлети. Не желим ово упоређење да водим до краја. Оно има, за мене, снагу давно наметнуте слике; а можда је посреди и нешто дозивно у планинама, што тражи дуги јек и многоструки одјек. Ту пуки узлет-акценат не би умео сам да се снађе у страховитом преплету узаврелих и замршених цртежа. Свакако, Вуку, са перспективним идеалом планина пред очима (идеалом у који ]= сав огрезао био и Цвијић) ствари су се догађале већма у неком планинскоме духовном подручју; за њега су дужине много претежније ол акцената. Уосталом, четврти акценат Вук није ни приметио: ту му се нашао Ђура Даничић. О друге пак стране Даничић ми никад не звучи довољно убедљиво (него чак и буновно) у дужинама Вуковим, нарочито у дугим и дужим облицима, које је Вук обожавао. И најлепша Даничићева места (у Даничићевом преводу Библије) вазда су складови акцената, док су Вукова најсавршенија постигнућа (у Јеванђељу) из области епске игре са дужинама, Даничића терају ови бесови да се из дужина исплете, али он им робује, СЕ им се свесно предао на милост и немилост.

У ропству, у логору, имајући времена, као никад, упоређивао сам до несвести Даничићев превод „Ј ова“ са оригиналима, и про-