Наша књижевност

Проблеми нашег језика 378

сто сам дошао до тога да чулно осетим колико је Даничић убрзавао темпо, противу своје најдоследније присне одлуке. У сличну врсту појава спада и његово избегавање именичних конструкција: сав је у напору глагола, у доживљају глагола, у узрују глагола. А Вук се није бојао ни именичких конструкција, ни апстракција чак (по ко-

јима је много модернији од Даничића) — њему само да су дужине, .

и занос отегнуте запџевке. Та и Свети Сава, имајући пред собом грчки пример, није се бојао апстракција: он је ишао за њима “У Крмчији, |

Место дужина редовно долази: стакато. Оно означава да се ствар прекинула. Као кад се скакавцу, који је налетео на вас, за час откине нога. Откида се све. Стакато не дозвољава никаквом отезању да усплахири ненаглашени вокал, и да га сурва у провалију. Најобичнији примери нашега стаката (које је Сима Милутивовић Сарајлија осећао, с времена на време, као крепки зачин у епској изнемоглости, — и бележио га са две тачке изнад самогласника, на пр.: 6) јесу стаката која долазе на слоговима после узлазних акцената (' и );на пример: селд; јакб итд. Ту је стакато, подигавши само мало у висину други вокал, у исто га време и прекинуо, забранивши нам да се са тим вокалом и даље бавимо: доста је било његовог! Тај стакато не само да оштро прекида доживљај вокала; он вокал и мења; вокал постаје мутнији, тамнији и муклији; готово као нека врста неразговетнога „јера“. Тога и таквога стаката има доста у војвођанском говору — да се вибрација, почета акцентом, сасвим прекине на наредном слогу. А то стакато редовна је појава у говору београдском, данашњем. Оно долази чак и да замени старе дужине, да им удари глогов колац. Чак, ето га и у генетивима плурала, где су некада биле оргије и теревенке од отегнутих врискова. Ми говоримо: старих; добрих; људћ. И сваки пут промењен је и сам вокал, промењена му боја. Андрић (у „Говпођици“) говорећи о београдском изговору (макар што личности нису Београђани) открива да је брз, јасан, прецизан; има у себи нешто шарено и фриволно, чак и развратно, — бар кад га слуша Госпођица, чији је патриархални старински изговор некако отегнут, и срамежљиво тежак и гломазан. Овај утисак, свакако, добила је Госпођица и због задиханот темпа којим речи навиру; због претераних стаката која су изникла место дужина и која (стаката) готово и уништавају све оне отпоре и зазоре ненаглашених девичанских вокала. Београдски „коине“ (заједнички језик; термин старо-атински) сатире дужине; на својим стакатима оставља само мало вибрације самогласничке, тако да ти самогласници готово прелазе у сугласнике; он развејава ненаглашене слогове; везивање (помоћу отезања вокала) сасвим је напустио; реч ставља крај речи, без икаква зазора и без стидљивог преливања, не бојећи се да ће повредити осетљивост ичију; има у тој брзини, у том споју и развејавању, збиља нечега развратнога за уши патриархалне, које се полако навикавају на општења речи, и то само читавим низом звучних навика, обреда и церемонија. Београдски говор, дужинама