Наша књижевност

374 - а Књижевност

је одрекао своју љубав, чак их је и презрео (а не само пренебрегнуо) заменивши их, где је само могао, супротним стакатом. Али и са акцевтима се он не понаша онако снисходљиво, са онаком страхопоштом, као остали наши говори. Он наглашује, углавном, оно што му је, у датој околности, најзначајније у реченици. Ове остало срозава у „слабе форме“. Код нас је увек било и тонског, висинског акцента: то је највиши домет најзначајније речи у сазвежђу. Када _ се праве инверсије (што је крајње чест случај у београдском говору), на пример: „очима није могао да га види — овај се тонски акценат још више осећа. Овде је очима највише (на гласовној лествици), а свака наглашена реч за њом, долази нешто ниже, с тим да су се њихови акценти донекле и сачували, али не сувише. Окрњени су 8 обезвучени. А слогови се сви развејавају. Погрешка је — према томе — чим се осети таква прека, „срозавајућа“ тежња у групи речи, погрешка је ако се та страсна тежња, без икакве стварне потребе, задржи, па и преокрене, те се поједине речи истакну и попну на виши тон, на онај који им следује, у групи која се осећа као целина. Чим се сукобе две тежње, — једна тежња читаве групе, а друга тежња поједине речи која се прси — настаје несклад и збрка. Ми их често примећујемо у нашим позориштима, Раније сам пх "примећивао, и много више, у Народном позоришту, и не знам колико сам чланака написао противу погрешног „курсива“ у нашем сценском језику. Група је претежнија, вазда, ако се група јасно осећа. У јато, голубе! А то је најочигледније код инверсије, која хоће да истакне, читавом звучном постепеношћу дејстава (нагоре или надоле) нешто необично и неодољиво, чега се домогла и што мора да нам саотшшти, и то готово више тоном речи, неголи и самим речима, смшслом њиховим.) НЕ Београдски говор своди акценте на што мањи број, и лелуја слогове између два јака акцента онако како му дозволи темпо реченише и разнолика убрзања при саопштавању утиска. Тако тај говор живи малим бројем крепких акцената: уколико их је мање, утолико се моћније и пркосније шире и кочопере, са свим својим богатим вибрацијама (и у смеру и, нагоре и надоле, а кад су дуги, дужином, кад су пак кратки нарочитом убодном бојом). Тако, у несташици акцената, акценти долазе и изразитији и смелији, и свакако, неодољиви. У београдском говору постоји и јако испољена прастара тежња ка елипсама: нарочито да се излишни глаголи истисну, а њихов доживљај да се повери именицама, које испадају, у таквој прилици, јасније и присније, Тако је несумњиво и било некада, када су глаголи тек настајали. О многобројним особинама београдског живог говора дало би се и морало би се много писати, утолико пре што је то изворан језик изванредно интелигентних и бистрих људи, које је

1) Наша је инверсија често, најчешће „трохејска“, тј. после претежне прве речи одбацује; све наредне, у дубину. У бугарском, реченица расте, углавном према последњој речи, док су код нас обе могућности. -

о