Наша књижевност

Проблеми нашег језика 5 | 375

невоља натерала да остваре говорну мелодију за брзо, муњевито и _ свеобухватно општење, пуно психолошких префињених опаски и интонација што их захтева велики град. Ја сам написао такву књигу. Овде, и пред вама, само да се запитам, још једаред: шта се постиже том промењеном мелодијом, тим кликтавим акцентима, тим живим животомР

Пре свега: сад нам је Ренанова периода сасвим омогућена. (Око ње се мучио још Свети Сава. Доситеј је прегао да је учини нашом.) Сад можемо да правимо брве и нагле групе речи, не бојећи се ничијег снебивања и ината. Сад нам је велико наслеђе грчкоримско потпуно осигурано. Пуноправни смо наследници. Оно је збиља наше и не морамо да га наслућујемо на туђим језицима. Имамо Бачина да прегледно исказујемо групне одношаје; за шта смо, некада, били и „гломазни“ (како се жалио Назор) и, штавише, старински и епски. Сад можемо, са новом мелодијом, и да пређемо на негу читаве, шире реченице, место да-мучимо бригу о малом распону десетерца, који иде најдаље до пословице (Сад можемо да приступимо и спасоносним апстракцијама, које уносе више прегледности у психичка збивања и које стају на пут сталном проћердавању духовног напора; које не дозвољавају да без краја и почетка раскивамо све своје духовно благо у џиџе, ђинђуве и мерџане, у вечите украсе п титраве ситне уресе. Владајући апстракцијама, задржавамо себи право да узрујамо акшенте бића тек онда када је то неопходно за разумевање нашега става. Некада се, под утицајем Даничића и Маретића, сматрало да је „србастије“, тј. већма у духу нашег језика, кад се апстракције избегавају. Оне су проглашене за германизме, као да се само Немци у језичком пословању служе неизбежном техником симбола! Није се смело рећи: „После смрти Душанове српско се царство распало“ — већ се разбијала апстракција у конкретни доживљај: „Када је Душан умро“. Поред свих осталих момената које би могли навести и Пјаже и Меје и Малиновски, овде је несумњиво и тај да се ми, пред глаголом који вазда запиње и рмба, морамо, кад више кад мање, идентификовати чак и са његовим подметом КоЛлики је то напорни доживљај! Кулук! Говорећи социолошки“ партиципација! Колико се ту тражи од нас да се психички трошимо! А, уверен сам, да су, кад прибегнемо глаголима, и акценти јачи, и спој речи нешто отежан (пред глаголом долази вазда и извесна мала цезура, застој: као кад диригент улази у нов музички став, па нешто мало застане да га, у неку руку, наговести). Позната нам је цела та ствар, до у танчине, из Врховчеве књиге о Даничићу. Даничић је пргводио „Пеалме“ са руског, ломећи доследно све руске именичне конструкције у глаголске доживљаје — јер је сматрао да је то приближније духу нашега језика. Врло често и постизавао је моћне ефекте, љуте узлете, јаросне помаме. На махове он просто кипи као онај Србин из Јакшићеве песме, А шта ћемо са влашћу над собом» Шта ћемо са Контрапунктом између онога што наша воља хоће а наш разум, из буди којих разлога, не даг Зар да отварамо вазда вулкане и на све

2