Наша књижевност

Књижевност

со = с»

стране, и онда кад нам горко искуство о таштини света све наше лаве скамењујег Маретић строго забрањује сувишне апстракције јер „— не пријају духу нашег језика“. Пази ти њих! Оне нису „пријале

_ духу ниједнога примитивнога језика. Данас, са већом брзином бео-

градског говора, оне су, већ, много приступачније. Не беже од нас. „Ни ми нисмо дивљи људи“ како каже народна песма девојци. Па мом мишљењу и сама мелодија, њена гипкост и течност играју ту првостепењу улогу. Сама доживљајна дужина једне речи, њен певајући опстанак, донекле је сметња за рад апстракције. И када се та звучна суштина окруни, — апстракција бива лакша, остварљиви ја, боље полази од руке. Па тако и читав систем пословања са речима: све иде лакше, У београдском говору акценти вуку речи, к себи у вис, а и оздо — неакцентовани пак део развејава се. На тај начин омогућено је груписање речи које се, читавим јатом, пењу или спуштају по извесној тонској лествици, тако да се осети сам смер по

_крета; док раније, при споријем казивању, увек је ненаглашени део

речи враћао звучну равнотежу, и мелодија се тако клатарила горе доле, једноликим таласом. Сада нам је пак омогућен стреловити полет у вис, а и пад, стрмоглавце, у бездан; као и игра између тих ритмичних дејстава; једном речи, оно што Гете вели у чувеном стиху. „Хата Наепатеј јаџећхепа, 2 Тоде Бете“ (До неба кликћући, до на смрт ојађен!).

Београдски говор, не допуштајући више оно стално, епско таласање горе-доле (које је кадро да зарази сваки наш разговор морском болешћу, у којој већ ништа не разликујемо) — дао је нашим глумцима необичних могућности. Ненаглашени слогови нису виле сметња за успоне и падове већега опсега. А с друге стране, размаци, скокови и склизаји могу да буду и готово неосетни, дробни. Узмимо, примера ради, почетак песме о староме Вујадину:

Девојка је своје очи клела: Чарне очи, да би не гледале, г (Све гледасте, једно не видесте!

(Овде видимо сав значај мелодије, као господарке стиха. Преместимо ли ред речи, сва поезија ишчезава!). Ако у другоме стиху девојка узлеће високо мелодијски, онда она своје очи куне, острвљу“ јући се само на њих, као на кривце. Ако ли пак тај узлет добије мали сама, уморни вал, ми тада видимо девојчину резигнираност, очај, њен апстрактнији, духовни бол (место примитивне и нелогичне мржње према очима, као органу вида!) Раније, када је дикција захтевала да се стално и претерано води рачуна о сваком слогу (и о ненаглапеним деловима речи), остваривала се нека педантна, граматичка таласна равномерност. При таквом стању ствари нису били могући безбројни преливи који су, данас, величанствени дар Београда нашој позорници. Шта чекају наше Саре Бернар, Режане и Муне-Сили» Чекају режисера који ће повести рачуна о дикцији,