Наша књижевност

Проблеми нашег језика | — 377

дубље схваћеној, о ниансама што их пружа жубор нашега језика. Диван ли је, чаробан ли је!

Тај плодни час мелодијскога свешћења очекују и безбројна наша говорна подручја: радио, филм, настава, све области живе“ речи, па и сама књижевност. О беспримерном значају истински живе речи у пропаганди, сведочи нам чувен амерички зборник о Ра" дио-истраживању („Кадо Везеагсћ“) у коме се износи како је истински жива реч, као носилац дубоке животне убедљивости и природности, освојила све области пропаганде, у Америци, Енглеско ји Немачкој, усмеравајући их правцем свакодневне мелодије.

Хтео бих, на једном малом примеру, да покажем колико су граматичара, понеки пут, у стању да превиде суштину ствари, у вези са мелодијом. Наводим чувену књигу чешкога професора Станислава Петржика: О музичкој страни средњочешке реченице (књига је изашла 1988 године у издању Карловог уни_ верзитета у Прагу): „Долавимо до резултата да је централно чешки говор, музички посматран, нека врста озрпцавања („Абзретејипо“) немачкога.“ Дакле, мелодија, душа језика, убедљивост, присни тре-_ пет његов — личи посве на немачки начин! А овамо, чешки лингвисти, — ти уображени чистунци! — превели су, са цепидлачком доследношћу врховне педантерије, сваку туђицу, на овејани чешки језик, тако да су се Чеси до небеса хвалили како је једина страна реч у „чештини“ —- реч за државнога поглавара: пан президент. Јадни и кукавни чистунци! На изглед, све су дотерали на свој калуп, кад тамо, душа калупа — туђи лик — Ађзрђесејшпе!!

То је код нас искључено, где је народ пословао и формално и мелодички, при стварању нових језичних битности. Код нас је, можда баш и највећа оригиналност постигнута у области мелоди је.1) Та осетна оригиналност — због чијег се губитка у новим језицима толико жали, добога, Меје, — код нас се најсвежије осећа баш у мелодији, у оном што је најмање површно, у оном што сачињава душу говора. Што дубље загледамо, све већа оригиналност! Осим тога, остављена нам је и велика лична слобода“-приликом интонације, приликом хитре игре у -интервале. Тако нам се пружа прилика за лична отступања од шаблона, и за Пудљива инаћења. Али, пре свега, нешто најбитније. Раније је сам распон речи био врло велики. Рецимо, ишло се, најпре, и прилично лагано, увис, до акцен-

_тованога слога. Онда се, отегнуто и као од беде, срозавало надоле. У току те операције, око једне једине речи, утрошили бисмо вазда два пут по квинту, нагоре и надоле; а башка оно отезање, треперење, ситно подрхтавање, чак и извесна нелагодност од окончања процеса. Узмимо реч: „наваљивање“! Колико дужина, отезања, па узбрдо, па низбрдо, па држ' не дај, па ипак и најзад!

=) Споменуо сам већ разлику са бугарским, који такође еволуира Наш језик необично је богат данас „смеровима“ реченичним и изванредним интонацијама. > % Књижевност