Наша књижевност

378 Књижевност

Ако се више таквих речи удружи, где је ту прегледност цртежа» Тешко и цртежу и пртачу! А данас у београдском говору“ Распон може да буде минималан: све се збива око саме жиже акцентованога слога. И у том случају, кад вежемо низ речи у групу, можемо

- јасно и разговетно да осетимо реченични талас, на више или стр-

моглав, или већ како буде, и тај читав талас (потпуно пре

гледан у свом току) интуштивно нас обавештава о најскривеној -

тежњи наше испољене мисли. Чак и француски језик, тако бистар и разумљив, услед своје сталне усмерености нагоре, може да нас збуни, кад се интуитивни смер не поклопи са смисаоним, у свима Фројдовим „омашкама.“ А сад је код нас омогућено да ено што тражи (у извесној прилици) реченица, пређе преко свих отпора, и обелодани се са необичном, крајње упадљивом очигледношћу. Тако код нас једна важна реч (важна за реченицу) може читав рој речи да подигне у вис, к себи; а може и да их одрине од себе, и то тако

ла све једна пада испод друге, не могавши ни да се снађе, ни

исправи. Реченична тежња и групна тежња, таквим мелодијским пословањем, постижу цртеже баснословно изразите. А и нашем личном ставу и расположењу оставља се безброј решења, у складу са градивом којим владамо.

У исто време овај наш београдски, дубоко смели и звучно духовни говор, пун интонација и осетљивих прегиба, задржао је, кад му затреба, и читаво наслеђе оног нашег ранијег везивања, оног нашег спорог натезања и благочестивог труда и подвига, уз све срамежељиве љупкости и лепоте оклевајућих дужина и лаганих склизаја. Свим тим мелодичким мајсторијама београдски говор свесно располаже, и у стању је да изрази, како најапстрактније преливе, тако и старинску сирову конкретност. Он иде, као никад раније, и до француских нианси. Оно што Меје истиче као особито значајно у атинскоме „коине“, то је да се тај заједнички језик (који се наметнуо Грцима снагом своје веће изразитости), да се није лишио, у своме нагломе и брзоме развоју и успону, чак ни застарелих преживелости, (које су некада језику давале старинску, неодољиву драж и нешто изворно. Наш београдски говор није ни бирократски крут, а није ни старовремски гломазан; он држи корак са временом, а очувао је везу, тесну и присну, и са великом, славном прошлошћу.

Ми смо променили, у току од једног нараштаја, праисконску нашу говорну мелодију. Те промене ритма, темпа, тока, та убрзана развејавања, тај нови систем почивки, застоја и полета, читава та агогика живога израженога живота, примећени су у многим језичним подручјима, која су била дохваћена грозницом развоја. Код нас су те промене настале огромном наглошћу, ма да се наслућују још од „Хајдучије“ Пере Тодоровића. Кад се сетим само свог де =ињетва ___па ово ми данашње дође просто као сан! Па ово ми дође као непретргнуто физичко задовољство, о, само кад слушам брзи неодољиви цвркут београдскога говора, — та као да сам у другом мелодичном царству! У детињству моме — само кад за-

%