Наша књижевност

Проблеми нашег језика п 379

творим очи пренесем се у њега — о ти спори ромони, ти дечји широки распони, та фантастична коб самогласника, о та отегнута једноличност, та трагична неизбежност! Како се тешко пловило: из речи у реч, из појма у појам, из звука у звук! Зато треба достојно оценити покушај дубровачке књижевности (макар и под утицајем Италије и трубадура) — да се отме од заноса бугарштица у лакокрилу љувеност. Тако ваља схватити и њихове елизије, у буквалном = пренесеном смислу! Ренесанса је убрзавала стару, прому и велелепту стихију бугарштице у мрачној прашуми спорих слогова исконских. Бук се топио од миља, чим би огрезао у епске дужине, у дуге облике, у бесконачне одзвоне, у отегнуту јеку швилећих векова! Сећам се самих оних наших попевки, још отегнутијих но и црквено појање и његових седам гласова, његових сто тропара и кондака! На воловским колима, која се крећу три километра на сат, и то по вољи дремљивих волова, заспали кириџија лагано је певушио буновну прастару песму, из које нема излаза. Шема, чак и кад се пробуди. Како да се отмемо од чопора прастарих очајања тих звери праисконских; од прадревних замки неумитних, у којима нас држе столећа» Је ли им се ико отеор Реч ступа као по тресетиштима историје, натопљена горким и тешким смислом прошлости, пораза, предања, чак су и наде жалосне, некако. Па како се лагано све то одвија, чак и према срећи! Сваки корак даље — то је подвиг, ту треба напора читавога бића, треба одлуке, треба, готово, да припитамо све свеце и богове, а не само себе и своје ћуди случајне!

Са данашњим откинутим „стакато“, хрли се напред готово као од шале. Мисао лети, мисао јури, мисао скаче. Има у томе и нечег свирепог: нико никог не жали, премало осмо болећиви према вапају чудесних извора, који нас путем задржавају да се на њима, на сва-

коме, напијемо бола, горчине, снаге и уздања. Не требају нам ти

и толики зачарани извори, не треба нам свет као пука скаска и бајка, да се једнако исцељујемо од проклетстава и урока, који искрсавају на сваком кораку. Не треба нам толико устука од урока, јер нисмо подлежни злим очима: откидамо се даље, и којом брзином!

Па тако је и са кратком „београдском“ реченицом, — ако је збиља сажета, ако заиста одговара својој намени, то јест ако је згуснута и присна група свесно устремљених речи, — те нам на тај Начин штеди психичко време. Она онда тако свесно кратка, магновено обелодањује праве таласне односе својих притока. Одмах се сналазимо, и одмах славно, пркосно освајамо оно што је даље, чему смо сви наредни! Као да се мисао ослободила! Као да се ослободила сама наша моћ да мислимо не страшећи се ничијих злослутих вечитих кобних забрана, које су увек кочиле мисао: свих оних „табу“, и „не ваља се“. Као да смо добили крила. Крила мелодије.

А стара трагедија још увек вири из сваког кутка, и чини нам чар и сласт модерне слободе још слађом, још разигранијом.

Да завршим са једним дубоким уверењем. Наш београдски говорни језик, својом гипкошћу, брзином и довитљивошћу, омогућио

А : ђ