Наша књижевност
рт те
590 ; | - Књижевност
нам, је да се лакше снађемо у модерним проблемима живота који захтевају други темпо но: три километра на сат. Благодарећи бео-
градском брзоговору ми смо у стању да дубље и стваралачкије про-
дремо и у срж прчкоримског наслеђа, у „периоду , коју је код нас пресадио још Св. Сава право из грчке градине. Али, има још нешто,
У егзактној науци познато је искуство по коме се наследник-научник | вазда користи математичким апаратом који су му исковали прет--
ходници. Тај апарат често лежи сасвим неискоришћен (као какав
· рудник чијој се руди не зна практична корист), све док не дође
онај који ће се њиме стваралачки послужити. Стоји и чека примену.
Класичан је случај са Ајнштајном, који је применио готове обрасце не-еуклидове геометрије и Минковскот, искористивши их, доказано, за сврхе теорије релативитета. Херман Вајл, од сличних случајева у природним наукама, ствара свеопште правило људске
мисли, по коме нас она води у све нова и нова открића. А овде, у
вези са нашим новим изражајним могућностима, — свакако да постоји и несумњива вероватноћа да ће нам тај наш нови говорни
_ апарат помоћи и за даље, — не само данас — помоћи и при инту-
итивном схватању и рашчлани будућих проблема; и при критичном здравом суду који се све више тражи; да ће нам он просто антиципирати и "будућност, за коју је наш старински, трагични и иди лички језик био и сувише тром, крут и гломазан.
! 3 - —– Станислав ВИНАВЕР
ЛИТЕРАТУРА
#
Аристоксен из Гарента: Стохејон хармоникон.
„Покрет говора називамо непрекидним јер при говору глас се креће не мирујући никако. Обратно се догађа са другим покретом, оним који ми називамо покретом у интервалима (певање)... У обичном разговору избегавамо да глас доведемо до мировања, сем ако би нас јако чуство нагнало да прибегнемо таквоме покрету. Међутим, при певању ми чинимо баш обратно томе (тј. мирујемо на једном тону) избегавајући непрекидни покрет, тако да нам глас дође, што је могуће више, у потпуну стационираност (тј. да је застао на истом тону).“
Фредерик Бодмер (и Ланселот Хогбен): Разбој језика. 5 (Лондон 1949).
Ова изузетно популарна књига доследно спроводи идеју о потреби кратких реченица, у писаним (не и у говореним) текстовима. Ту Хогбен види крајњи. домет енглеског. У говору се, вели он, служимо „виталитетом који долази од тона и покрета“ — чега нема у писаној речи.
На стр. 165: „Без виталитета који им дају тон-и покрет, дугачке и замршене реченице изискују претерану пажњу, Те су мање прикладне за брзо читање но след реченица кратких“. Е
|