Наша књижевност
Б 1
382 3 - | – Књижевност
та „партиципација“ не претпоставља збрку категорија (по Диркејму) него је, као и код нас, већ од искони, један напор да ми себе идентификујемо са стварима, а ствари да идентификујемо између њих самих“. — Упоредити овај класични појам „партиципације“ са савременим напором да се дође до што тачнијег правог разликовања односа (а не до случајних и произвољних разлика).
Стр. 285. „Прелогични и мистични менталитет је равнодушан наспрам захтева логике... Али логичка мисао никад неће моћи бити универсална на-
"следница прелогичне мисли. Колективне претставе одржаће се вазда, тојест оне
које изражавају _партиципацију“ живо осећану и доживљену.“
Деметрнос из фалероса (у спису: О стилу).
„Чланови реченичне периоде налик су на камење које подржава и одржава сводове: периоде пак у лабавом стилу, налик су на камење које је просто хрпимице набачено, а није допуњено и досклађено између себе“.
Едингтон;: Структура "физичког света-
„Оно што физика коначно налази у атому, уствари и у сваком јестеству (Ентитас) јесте структура и збир операција. Структуру можемо описати и пе означавајући изреком градиво које је употребљено.“
Професор Жан Ембер: Грчки језик као инструмент мисли. (У књизи: Перманентност Грчке. Париз 1948)
Стр. 38. „У тако је слабом стању Херодотова реченица што се тиче конструкције. Први напори да се оствари реченица шира и сложенија, доћи ће из Сицилије; сачуван је фрагменат Горгијаса, фрагмент прилично дугачак у коме овај, детињском радошћу, жонглира са првим опрекама делова реченичних“ (покушава да уравнотежи разне делове реченичке периоде п да из ње извуче ефекте ритма и склада). Пт
Стр. 42. Познато је да су грчке реченице увек повезане партикулама, као што су огромни „добоши“ античких стубова везани својим бронзаним „чеповима“ увученим у олово.
Стр. 46. „Што пре свега пада у очи (у доказу у Платоновом Федру) = то је обиље именичних реченица које дозвољава да се уштеди глагол“.
Куот Закс: Дух и постанак музичких инструмената.
(Берлин 1929). :
Стр. 51. „Стварање Панове фруле означава понајважнији корак у развоју.
Све што је досад створено у области звучних справа, све то даје шумове мутних, вриштавих, урлајућих и звечеће-клопарајућих врсти; по две се справе удружују каткада, све пар и пар, тако да настаје опрека између високог и дубоког али се нигде не опажа потез према одређеној тонској висини, а још се мање наслућује образовање ступњева. И у овај чисто култовски свет звука, ево га где је продрла звучна направа, која је обухватила више но пола земље, својим висинама и чврстим смислом за ступњеве; справа која не извија грозовите усплахирене шумове, нити пак потмуле звуке, већ се хори добро угођеним тонским поретком“. Зар не помислити и на прве „реченице“ 2 6
.
Џаксон Кајзер: Математика као културни кључ (стр. 36).
„Као објекат могућег знања или као поље истраживања, Васиона је место одношаја.“