Наша књижевност

954 У ~ - Књижевност

језици имају апстрактних именица много више и много их обилније употребљавају; то особито вреди за немачки језик... А наши списатељи, и српски и _ хрватски, како у сто других ствари, нагрђују наш језик, поводећи се за Немпима, тако га кваре и у овоме тј. одвише употребљују апстрактне именице, мвого више но што прија духу језика нашега. —-

Маретић: Граматика и стилистика. „Тежак и тром стил излази

_из непотребна употребљавања апстрактних именица.“

Светозар Марковић: Изабрани списи. (С. К. 3.).

Стр. 148. Што но веле свако „и“ што није казато као што је у књизи... рачунало се као једна погрешка; тако исто једна изостављена или промењена

реч... Разуме се да се сваки старао да одговори без погрешке, тј. старао се да ·

запамти гомилу речи за два сахата па их ишчегртао као воденица, па после два сата: чист као од мајке рођен.

Стр. 150... просто папагајски. Мора човек постати глуп као идиот, док запамти такву масу речи... — - Е

Стр. 155. Наши професори нису савршено разумевали свога посла. Место тога да се старају да развију наш ум, да нас побуде да мислимо и тиме пробуде у нама љубопитство за знањем они су нас терали да учимо гомилу речи, којима смисла нисмо разумели. :

Стр. 158. Професор опште историје страшно је волео искићене фразе, дугачке периоде и веште прелазе. -

Стр. 161. Али тадашњи наш професор Бошковић није тражио да му бубамо папагајски. (Наша примедба: Како савладати „масу речиг“ Ваљало би проу-

чити у колико је сам епски менталитет и начин говора изрично захтевао доследно |

бубање. Упор. код Виктора Ига, у „93-ој“, мисију у Вандеји, коју поверава гроф Говен своме епскоме човеку. Ту се све памти дословне. Уосталом докле год мелодија није развијена у преливима, нема у тексту никада „скраћења“,-— како би их и било» Све се своди на пуко набрајање. Мелодија; поред осталога, и препричава, и скраћује, и уноси перспективну прегледност у „гомилу речи“.)

А. Меје: Историска и општа лингвистика. (Париз 1921).

Стр. 198. У језицима народа недовољно цивилизованих, граматичке ка= тегорије односе се на сазнања која су претежно конкретна...

Стр. 221. Литература свугде пати од вештачког карактера језика. Средства што их даје језик писцима нису бесконачна. Искуство показује да их писци брзо исцрпљују... Грчка и латинска литература патиле су од те ситуације, у древности; оне су живеле вековима у декаденцији; све велике књижевности и Европе и Америке начете су истом том болешћу којој као да нема лека.

А. Ме је: Језици Нове Европе. (Париз 1918).

На стр. 176. Латински је „пресликан“ са грчкога, уз елементе латинског речника, Улога Цицеронова била је: да пренесе у елегантан и идиоматски латински — грчку реторику и филозофију. 5 5 -

На стр. 276. Нису (установом нових језика „цивилизације“) обогатили интелектуалну ризницу човечанства, већ су умножили баналне начине да се каже

иста ствар. - На стр. 201. Свако проширење језика има као своју последицу: да упрости

систем и да укине разликовања која су, мање више, излишна. На стр. 296. Енглески се ослободио апсурдности граматичке категорије која углавном не одговара ничем одређеном.