Наша књижевност

БАЛАДА О СМОКВИ ИЗ ДЈЕТИЊСТВА

До јуче си била модра, смрзнута, ната с магарчићем гладним, преко пута, крај чађава прага

и дрхтала си као дијете.

Данас, сва у зелено, стипљиво као дјевојка чекаш, да ти ласта над главом вјенчану круну сплете,

Сутра, кад будеш жена,

сунцем и иврчитима истротена,

по слатки плод из твог храпавог длаша доћи ће пчела, лептир у пратњи малог коса и дјечица боса.

Ех, ни једна грана не ће бити без рана.

Сви ће они бити до обијести сити,

а ти ћеш све ожиљке и бразде стрпљиво крити: све нове, све дубље сваког дана

над свима једнако брижна

"мајчински насмијана,

Под јесен, чак од глухог, мудрог,

упола слијепот гаврана шрезрена,

с тугом прњом од њетова перја

и гнијезда у ребру гребена

убогај удовица, без гривна и огрлица изломљених руку чекат ћеш да те походе: маштаксала на пролазу птица и неки изгнаник

пјесник скитница.