Наша књижевност

Жао МИ ЈЕ

Жао ми је:

поигтрат се никад нећеш

УЗ дрворед по сокаку.

Ни топола лаки трептај у прољеће зјене твоје видјет неће.

Очи твоје не видјеше радост птума,

ни токове горске бучне, пјенушаве кротке вале; не видјеше цесте 6'јеле птто протичу низ дубраве: брзе лађе кад заплове низ модрине,

у даљини рудо вече

кал на њима зашали се!

Руке твоје не оприја мека зрака напет сунца испод гора,

у очима не заблиста благост јутра. и бјелина не ограну наштих зора.

Никад не чу пјесму птица шјесмо рама,

нити видје свјетлост дана. Не осјети радост дома.

крај огњишта: А твоје добре, мале очи угледаше зид тамнице више ништта!

Коме си ти дужан био, мали брате:

Ни име ти не дадоше само метар: катран-мрака од тамнице

и два педља пусте земље иза жипе!