Наша књижевност

290

Књижевност |

Ухватим се за решетку: зар још. топлаг = држале су руке мале штишке хладне,

а руке су квасиле је мајке гладне.

Окренем се гробу твоме

кад ме јутром стража гони на бројење. Ах, о штто сам ја него гробље несмирено!

Ја сам сјенка што усправно

покрај моје сјенке стоји!

Чему руке без оружја у то доба, чему очи, чему глава,

а на твоме гробу барем,

ти недусжни, расте трава!

Коме ли је удес гориг

Или слутим,

или видим

да ми маше кроз решетку мала рука: Ком си дужан; безимени

·_ мали друже,

што ти раку жкрвник гази овдје украј морских лука...

Мирко ВУЈАЧИЋ

пао